Sablasni let Boinga 777. Nesrećna i za sada nerazjašnjena sudbina malezijskog aviona ‘boing 777’ sa linije Kuala Lumpur – Peking nije jedina u istoriji civilnog vazduhoplovstva, ali je sasvim sigurno po mnogo čemu jedinstvena. Naime, u trenutku kada za razliku od nekih prethodnih decenija, pa i godina, oprema za signalizaciju i praćenje aviona prevazilazi i nekadašnje najsmelije maštarije iz naučno-fantastičnih filmova, avion je nestao bez traga i glasa.
Pri tome je ostavio celokupnu svetsku javnost pred čijim se budnim okom potraga odvijala da se iz dana u dan sve više pita šta se tu dešava. Počevši od prvih šturih informacija, pa sve do sve složenijih analiza, ostajalo je sve manje mesta za konkretnečinjenice, a sve više za raznorazne teorije, od kojih su neke bile takve da bi se mogle nazvati smešnim da se ne radi o tragičnoj nesreći u kojoj je izgubljeno 239 ljudskih života.
Kada se 23. marta malezijski premijer Nadžib Razak obratio javnosti da bi izneo zvanični stav svoje vlade da se, bez obzira što nije pronađen nijedan jedini fizički dokaz, smatra da se avion srušio negde u južnom delu Indijskog okeana, u području udaljenom oko 2500 km od Perta u Australiji, razočarenje i tuga članova porodica nastradalih putnika, ali i ljudi iz svih krajeva sveta koji su pratili ovu bezuspešnu potragu, bilo je veliko. Naime, jako je teško prihvatiti mogućnost da uz svu moguću visoko razvijenu tehnologiju koja danas postoji nisu pronađeni nikakvi ostaci ogromnog aviona koji bi se pri udaru o vodu raspao na stotine delova koji bi nastavili da plutaju i koji bi morali da budu lako uočljivi s obzirom na svoju veličinu (tako, recimo, samo krilo ovog tipa aviona dugačko je 27 m). Ni na jedno pitanje nije dat konkretan odgovor i tako je stvoreno pogodno tlo za širenje glasina o zataškavanju celog slučaja i stvaranje sumnje u iskrenost namere da se utvrdi šta se zaista dogodilo.
