‘Izensite vaše pokojnike!’ Ovaj uzvik bio je užasavajuće poznat ljudima koji su živeli u vremenima epidemije kuge. Teretna kola do vrha natovarena leševima tandrkala su danju i noću, krećući se prema jami za masovno sahranjivanje. Crveni krst je označavao vrata kuća koje je zadesila nesreća, a obolele su često napuštali čak i članovi njihovih porodica iz straha od zaraze. Ulice su bile zakrčene leševima u raspadanju dok su živi prepuštali varoš mrtvima i umirućima. Lako je zamisliti do koje mere je ljude užasom ispunjavala ta pustošna bolest koja se povremeno razbuktavala u Evropi o drevnih vremena, sve do 18. veka. Nikada ne znajući gde će izbiti kuga ni kada će se završiti, ljudi su se plašili više čak i od samog rata. Svaka takva epidemija ostavljala bi neko područje opustošeno i u mentalnom i fizičkom pogledu, stvarajući idealnu klimu za paniku.
Najgora od svih epidemija kuge ili Crne smrti bila je ona koja je harala Evropom u 14. veku. Odnela je milione žrtava – četvrtinu stanovništva Evrope. Kad je Crna smrt najzad počela da jenjava, jedna čudna psihička obmana zahvatila je čitave zajednice na područjima gde se danas nalazi Nemačka. Bila je poznata kao Ples svetog Vitusa, i nervni poremećaj koji se karakteriše nehotičnim trzavim pokretima tela još i danas je poznat pod tim imenom. Činilo se da su plesači sišli s uma, izvodeći divlje skokove, vrišteći i puštajući penu na usta. Ne obazirući se na užasnutu gomilu koja ih je posmatrala, oni su časovima zajedno plesali u tom čudnom stanju delirijuma sve dok ne bi popadali od umora. Nisu videli ništa i nisu čuli ništa, izuzimajući manji broj onih koji su doživljavali religiozna vizije. Uprkos tome, sveštenici su verovali da je plesače opsedao nečastivi, i pokušavali su da ih stišaju egzorcizmom. Mahnito plesanje se proširilo i na Belgiju i severnu Francusku. Jedno vreme ulice grada Meca u Francuskoj bile su bukvalno zakrčene hiljadama plesača. Jedino rešenje bilo je da se što jače podstiče njihovo plesanje, što je ponekad i činjeno uz pomoć unajmljenih muzičara. Tako su plesači brže stizali do poslednje faze iscrpljenosti, i sručivali su se na tlo naizgled beživotni. Ipak, polako su počinjali da se oporavljaju.
Ovo bizarno plesanje izgleda da je bio jedan oblik kolektivne histerije – rezultat nervne napetosti koju je iza sebe ostavljala Crna smrt. U stilu te iste histerije, glasine o vampirizmu osobito su se lako širile u vremenima epidemije kuge i dobijale na zamahu i ubedljivosti uvek novim prepričavanjem. Drugo objašnjenje za priče o vampirima još je ubedljivije: velika učestalost prevremenih sahrana, ili slučajno sahranjivanje živih osoba. Bilo je to utoliko verovatnije u vremenima epidemije kuge, kada su ljudi, užasavajući se i od same pomisli da će biti zaraženi, nastojali da se što brže otarase obolelih lica. Daleko od toga da bude retka pojava, prevremena sahrana često se dešavala u prošlosti, a slični incidenti mogu da se dese čak i danas. Ako mi možemo danas da pravimo takve greške i pored svih naših medicinskih znanja, zamislite kako ih je lako bilo napraviti u danima kada još nisu postojale jasne predstave o takvim stanjima kao što su katalepsija (opšta obamrlost i ukočenost tela koja može da potraje i po nekoliko nedelja), epilepsija, i prividna smrt od gušenja i trovanja.
Teško je zamisliti jeziviju sudbinu: najpre postepeno uviđanje onoga što se desilo, zatim panika i beznadežni pokušaji da se izađe iz sanduka, i na kraju polagano gušenje. Ako su grob prevremeno sahranjene osobe nasilno ostvorili kradljivci leševa ili razbojnici koji su se nadali da će na jednom od prstiju pronaći dragoceni prsten, oni su u takvim prilikama otkrivali da je telo zauzimalo drugačiji položaj a ne onaj kakav je imalo u trenucima polaganja u sanduk. Isto tako, provalnici su verovatno otkrivali da je mrtvački pokrov pocepan i krvav, da je bilo krvi na prstima i noktima od uzaludnih ‘pokojnikovih’ napora da se nekako isčupa iz groba, i da su mu usta bila krvava od nekontrolisanih ujeda u konačnoj agoniji. Takvi znaci lako su mogli biti pripisani vampirizmu.