Mnoga ruska priviđenja zbog nerazumnog uništavanja drevnih istorijskih zdanja, kao i zbog mnogo čega drugog, nisu se sačuvali, Pa ipak, nešto ima.Oni koji su pročitali takoreći dokumentarnu novelu poznatog ruskog pisca Valentina Pikulja, ‘Jesipovski teatar’, svakako se sećaju veleposednika Petra Vasiljeviča Jesipova koji je kod grada Kazanja držao vlastelinsko pozorište.
U njemu se isticala tiha i prelepa Grunja Meškova. Iznenada, ona je, navodno, pobegla i pozorište se polako osipalo i gasilo. Posle mnogo godina, u kući Jesipova u Jumatovu slučajno se pojavila plemkinja Aleksandra Fjodorovna Kahovska, poznata po svojoj skoro muškoj odvažnosti. Svoje svađe sa mužem ona je okončavala obično dvobojem sa revolverima. U jednom od tih sporova muž ju je ranio kamom u nogu. Aleksandra Fjodorovna odmah je napustila muža uzevši sa sobom i svoje dete. Jednom prilikom dospevši na imanje Jesipova, njegove sluge su je odgovarale od toga da prenoći u njegovom domu, upozorivši je da – otkad je gospodar otišao – nečiste se stvari tamo događaju, te da se pojavljuje nekakva prikaza. To nije uplašilo ženu koja je volela izazove. Uzevši svoj revolver i neki francuski roman, ona je mirno provela noć čitajući u gostinskoj sobi sve do ponoći. Kada je izašao mesec, Kahovska je nehotice pogledala kroz prozor i skoro se užasnula. Na tremu je stajala ženska figura u belom, a pri jakoj mesečevoj svetlosti kao da se iz nje lučilo neko nebesko bleskanje. Pokretom glave ženska je prilika pozvala Kahovsku da pođe za njom.Usred vrta priviđenje se zaustavilo, kao da želi da ukaže na cilj puta i – nestalo je. Ostavivši na tom mestu ugašenu sveću, Kahovska se vratila u kuću i čvrsto zaspala.

Sledećeg jutra pozvala je starešinu mesta i naredila mu da pozove seljake da dođu sa lopatama, a takođe i sveštenika. Uskoro se pred očima pristurnih pojavilo poluistruleo skelet sa čizmama od kozje kože, niskom perli i bujnom svetlosmeđom kosom. Među prisutnima bila je i starica Meškova koja je prepoznala svoju nestalu kćer. Zamolivši sveštenika da sahrani Grunju po pravoslavnom običaju, Kahovska je krenula u Kazanj sa namerom da poseti Jesipova.

Petar Vasiljevič se upravo tada, posle pričešća, borio sa životom. Banuvši u spavaću sobu, Kahovska je zahtevala od njega da prizna ubistvo. ‘Ko ti je to rekao?’ – ridajući je upitao Jesipov. ‘Ona sama, Grunja!’ – rekla mu je ona. Jesipov nije imao kud. Priznao je da je jako voleo Grunju, no, posumnjavši da ga je prevarila, ubio ju je i zakopao u vrtu svoje kuće. Istina je konačno izašla na videlo. Međutim, nešto čudno i neobjašnjivo zbilo se i sa samom Aleksandrom Fjodorovnom koju je duh nesrećne devojke izabrao da razotkrije njenu tajnu. Uskoro je energičnu i hrabru ženu zadesila paraliza i ona se dugo i polako gasila, kao sveća…