Masimo Skanata iz Napulja je veoma interesantan slučaj iz kriminalističke rubrike. Oženio se u svojoj tridesetoj godini, zaljubivši se kao gimnazijalac. Supruga Elena bila je student i verovatno se udala iz računa. Naime, Masimo je bio i poznat i bogat. Nasledio je dovoljno da ne mora da brine za izdržavanje porodice – mada je Elene prilično radila na tome da se nešto oko toga izmeni – pa je studirao i završio čak tri fakulteta – arhitekturu, arheologiju i stare srednjoazijske jezike. Bio je priznati arhitekta, a često je vršio i arheološka istraživanja, pogotovo u Maloj Aziji: Nije se razdvajao od svoje žene dok to njoj nije dosadilo. Nekako je uspela da ga ubedi da ode u Tursku sam, unapred se radujući što će moći da švrlja unaokolo. Upozorio je da će stalno biti sa njom i da će ona osećati njegovu ljubav na svakom koraku. I stvarno, činilo joj se da se nečije prisustvo stalno oseća u prostranoj vili u kojoj je živela.
Susedi kasnije nisu izjavili ni jednu jedinu reč protiv lepe Elene, mada je bilo očigledno da se ona vrlo brzo utešila sa mlađim. Na njenu nesreću, ona je tog mladića dovela u kuću. Kasnije je izjavila policiji: ‘Napolju je sve bilo u redu. Vreme je bilo lepo, cveće i pesme na svakom koraku i što je najvažnije, on nije mogao da me kontroliše. U kući se osećao njegov zao duh, ali ko bi pomislio da je on sposoban za đavolja dela’.
Đorđo Ritiaco, arheolog, česti pratilac Masima na njegovim istraživanjima, pod zakletvom je izjavio sledeće: ‘Bilo je uveče, oko devet sati kada se Masimo nekako ukočio. Oči su mu izgubile sjaj i kao da je negde otišao. Pomislio sam da je zaspao i nisam ga dirao. Baš kad sam hteo da se neprimetno udaljim, on je otvori oči. Plakao je, ali me nešto u njima potpuno pomelo. U njima je bilo toliko neke nesreće da sam se potpuno ukočio i nisam ništa rekao. Konačno, rekao je da je uradio strašnu ali pravednu stvar i da više nema smisla da živi. Koji trenutak kasnije, umro je. Lično sam ga odneo u bolnicu gde su lekari utvrdili smrt usled srčanog udara. Nema nikakve mogućnosti da se bilo gde mogao udaljiti iz Anadolije, a to da se vratio u napulj, najčistija je glupost. Priznajem, kasnije mi je bilo čudno to što mi je rekao, ali on u suštini ništa konkretno nije rekao’.
Te večeri kada je Masimo umro u dalekoj Anadoliji, njegova žena Elena dovela je studenta Marka Sankrucia radi zabave. Popila je neku čašicu više i mada je prisustvo duha osećala, nije je bilo briga. Poljubac uz igranje, nekoliko grčevitih zagrljaja i našli su se u krevetu. Prema njenom iskazu, sve je bilo kao u snu i posle je čak zaspala ili se onesvestila. Kada je otvorila oči, ugledala je muža. Odmah je znala da je to duh, jer nije ništa govorio, samo je zurio u nju. Viknula je na njega – srećom Marko je čvrsto spavao – i duh je počeo da plače. Ljutnula se, ustala i otišla u kupatilo. Bila je uverena da ga neće zateći kada se vrati u sobu. Primirila se i ušla u spavaću sobu taman na vreme da čuje krkljanje. Tada je bila uverena da je to njen muž, tako je i rakla na prvom saslušanju ali posle se potpuno izgubila i završila u nervnoj bolnici. Duh njenog muža je u svega nekoliko sekundi uspeo da polomi vrat njenog mladog ljubavnika. Skočila je na njega, osetila užasnu hladnoću i gledala kako on, u izmaglici, lagano nestaje. Tada je pozvala policiju. Prvo su sumnjali na nju, ali su na kraju zaključili da je počinilac nepoznat. Prvo, utvrdili su da je počinilac izuzetno snažan a to Elena nije bila, i drugo, na srebrnoj Markovoj ogrlici jasno su se videli otisci prstiju Masima Skanate!
Oni koji su ovaj slučaj istraživali ne slažu se u tome da li je to bio duh živoga (Masimo je poslao svoj duh da vidi Elenu, poludeo je i ubio njenog ljubavnika a onda zbog tuge ili griže savesti i umro) ili je to bio duh mrtvog (Masimo je umro i potom poslao svog duha da se oprosti sa ženom i onda učinio to što je učinio). Kako god bilo, slučaj je ostao nerazjašnjen.