Sovjetski Savez. Važnost toga da Staljin ostane van rata sa Japanom (aprila 1941. godine Tokio i Moskva su potpisali petogodišnju neutralnost koja je i dalje bila na snazi; Hitler je tražio od Japana da napadne SSSR sa leđa ali su oni to odbijali i nikada to nisu uradili) je bila jedina stvar o kojoj se na sastancima Vrhovnog saveta opširno razgovaralo i diskutovalo. Još je juna 1945. godine na sastanku Vrhovnog saveta bilo rečeno da će sovjetski ulazak u rat sa njima, ako to toga dođe, ‘odrediti sudbinu carstva’.
Ni jednog trenutka tih nekoliko poslednjih meseci nije bilo sporno da je ‘Nipon’ (kako oni zovu svoju zemlju) izgubio rat, niti da je predaja neminovna. Čak ni ‘jastrebovi’ u vladi to nisu sporili. Sporni su bili uslovi te predaje. Šta znači bezuslovna kapitulacija? Mogu li možda nekako da zadrže neke pokorene teritorije? Koreju, Vijetnam, Burmu, Indoneziju? Delove Kine? Najbitniji od svega, hoće li car ostati na svojoj poziciji? Hoće li mu se suditi? Hoće li se njima suditi?
Vrhovni savet je imao dve potencijalne strategije. Prva je bila diplomatska, i uključivala je mogućnost da nagovore Staljina da posreduje između njih i ostalih Saveznika, kako bi izvukli maksimum u pregovorima. Druga je bila vojna, i zapravo je bila ideja da se Amerikancima nanesu teški gubici nakon što otpočnu invaziju najavljenu za 1. novembar i time ih nateraju na pregovore. Sve se promenilo 8. avgusta, dva dana nakon Hirošime, kada je SSSR objavio rat Japanu,izvršio invaziju na Mandžuriju i Sahalinska ostrva, za nekoliko sati bukvalno počistio trupe koje su se tamo nalazile i počeo da se priprema za invaziju na Hokaido, najsevernije japansko ostrvo i drugo po veličini.
Ovaj događaj je bio direktni uzrok iznenadnog sastanka Vrhovnog saveta ranog jutra 9. avgusta. Staljin više nije mogao da bude posrednik, dakle, prvi plan je otpao. Ali, ni drugi plan više nije bio sprovodiv, pošto su najbolje trupe čekale Amerikance na jugu a one na severu nisu mogle da se nose sa prekaljenim Rusima; uostalom, svima je bilo jasno da oni neće moći da se tuku sa dve supersile na dva različita fronta. Takođe, nije više moglo ni da se računa da će se neprijatelj povući zbog gubitaka jer je Staljin dokazao da ga je briga za gubitke. Dakle, sat je počeo da otkucava, i odluka više nije mogla da se odlaže. Ako Sovjeti izvrše invaziju i pokore Japan, šta će se desiti sa njihovim hiljadama godina starim institucijama, šta će se desiti sa carem, sa dinastijom koja postoji 2.600 godina, sa njihovom tradicijom, kulturom, religijom? Ukratko, šta će se desiti sa onim što Japan jeste i bez čega ne postoji ako njegova ostrva okupiraju komunistički, anti-religijski, anti-tradicijski, anti-istorijski Rusi? Zbog toga, Vrhovni savet odlučuje da se odmah preda Amerikancima, bezuslovno.
Možda ćemo jednoga dana saznati da li je to bezuslovno na papiru podrazumevalo i usmeni dogovor da cara neće dirati; za sada, možemo samo da pretpostavimo da je tako, jer su Hirohita ostavili na prestolu iako je on odigrao jednu od ključnih uloga u ekspanzionističkoj ratnoj politici svoje zemlje. Zbog čega decenijama slušamo da su bombe bile presudne u japanskoj kapitulaciji? Odgovor je jednostavan: to je odgovaralo Americi, koja je zahvaljujući širenju takve slike porasla u očima celog sveta, a odgovaralo je i Japanu jer je od agresora odjednom postao žrtva. Amerikanci su širili svoju percepciju događaja, a japanski zvaničnici su išli na njihovu vodenicu. Delom zato što su hteli da im se umile iz gorenavedenih razloga, a delom zato što su morali kako ne bi i sami završili na optuženičkoj klupi zbog ratnih zločina. Bila je to ‘win – win’ situacija. Jedino je istina bila na gubitku. Istina, i Staljin. Što je gotovo ironično, pošto je Staljin retko kada bio na strani istine.