Skeptici teoretišu o tome da osećaj isključenosti i teskobe tera um u neku vrstu odbrambenog šoka, da ego suočen sa uništenjem odgovara na nepodnošljiv stres poslednjim snažnim činom odbijanja. Neki tvrde da snažna trauma smrti priziva isto tako snažnu uspomenu rođenja i da je kretanje niz mračni tunel prema svetlu koje čeka samo vraćanje u jedno drugo doba preobražaja. Ozbiljni istraživači predsmrtnih pojava kažu da su takva objašnjenja površna i pojednostavljena. Tačno je da se neki slučajevi mogu možda objasniti biohemijskim ili psihološkim uslovima. Tome se, međutim, ne može pripisati veliki broj i raznolikost tih iskustava.
Jedna od posledica tih iskustava jeste da se ljudi vraćaju uvereni kako je čovekov život dragocen, kako je pogrešno narušavati prirodni red stvari namernim skončavanjem vlastitog života. Doktor Brus Grejson, docent psihijatrije na univerzitetu Mičigen, proučio je više od 150 predsmrtnih ispovesti na području savezne države Mičigen. Njegovo zanimanje bilo je usmereno na pokušaje samuobistva, a otkrio je da ljudi koji dožive takva iskustva izlaze iz njih s pravom spoznajom svrhe u životu. Premda se smrti više ne plaše, život im dobija smisao.
Lekari i psiholozi u Holandiji prvo strogo naučno razmatranje najstarijeg pitanja sveta – da li ima život posle smrti – završili su još 1995. godine. Doktor Pim van Lomel, specijalista za kardiologiju Rajnšatske bolnice u Arnhemu, i Rud van Ves, psiholog na Utrehtskom univerzitetu, kažu da je odgovor na to pitanje skoro sasvim potvrdan. Njihovo četvorogodišnje proučavanje srčanih bolesnika u deset holandskih bolnica ne dokazuje nesumnjivo da mi nastavljamo život i u nekom novom svetu, ali je dalo značajan naučni doprinos religijskom verovanju da smrt nije poslednje poglavlje života.
Od svakih pet bolesnika, po jedan je davao grafički prikaz događaja koji su se ređali dok su oni bili u kliničkoj smrti. Nekolicina njih bila je zapala u nekako vizionarsko stanje blisko snu, nimalo slično stanjima koja su registrovana u dosadašnim istraživanjima. Mnogi su ostili da im je to iskustvo izmenilo život. Stanje blisko smrti – SBS, na raskrsnici je mnogih puteva – medicine, nauke, filozofije, religije i parapsihologije. Ovo proučavanje povezuje sve te discipline i pokazuje da ima mnogo vrsta SBS-a. Ljudi imaju svoje lične i neponovljive priče o tome.
Dr Peter Fenvik, savetnik za neuropsihijatriju u londonskoj bolnici ‘Rojal Modli’, kaže: ‘Galilej je prvi postavio pitanje da li je misao zarobljena u mozgu ili je razdeljena u obliku duše. Naučnici danas ne priznaju zamisao o duši jer smatraju da je mozak taj koji kontroliše svest – kad je mozak mrtav, s njim umire i sve drugo, kažu oni. Mozak je sličan TV aparatu, koji prenosi programe – dakle našu svest o životnom iskustvu. Kad se TV aparat pokvari, program se više ne prenosi, ali je on i dalje prisutan na talasima. Slično tome i naša svest živi i dalje u izmenjenom stanju. Ako bi naučno moglo biti dokazano da pacijent može odlučiti da se vrati u telo, to jest, kada je mozak biološki mrtav, naučnici bi bili primorani da ozbiljno revidiraju svoje teorije’.
Holandski tim je izabrao homogenu grupu koja će proučavati srčane bolesnike čije je srce prestalo raditi najviše nedelju dana posle prijema u bolnicu zbog srčanog napada. Ti bolesnici bili su pod stalnim nadzorom bolničkog i lekarskog osoblja ne samo pre, već i za vreme i posle napada. Za razliku od drugih proučavanja, u ovima niko od njih nije dobio lekove, niti anastetike, niti pre, niti za vreme prestanka rada srca. U prošlosti, jedan od razloga zbog kojih je odbačen fenomen SBS bio je taj što su naučnici verovali da su to samo halucinacije izazvane lekovima.