Nikada nismo ostavljeni da sasvim sami lutamo putevima sudbine. Uvek se nađe neka ruka koja će nas pridržati, utešiti ili znakom osvetliti prašinom zaborava isprljane putokaze.
Ali, znak često dolazi iz neiscrpne riznice srca, gde razum i logika nemaju pristupa i teško je umu zatrpanom očekivanjima da shvati jednostavnost istine. Koliko je nagradu kao i opomenu teško spoznati videćemo u ovoj mudroj priči o snovima.
‘U starom Rimu, u vreme imperatora Tiberija, živeo je jedan veoma dobar čovek koji je imao dva sina: jedan je bio vojnik i kada je stupio u vojsku poslali su ga u najudaljenije krajeve carstva. Drugi sin je bio pesnik i ceo Rim se oduševljavao njegovim lepim stihovima. Jedne noći starac je usnio san. Jedan anđeo mu se prikazao i rekao mu da će reči jednog od sinova naredne generacije u čitavom svetu ponavljati i pamtiti. Starac se probudio zahvalan i uplakan te noći, jer mu je život velikodušno otkrio nešto čime bi se svaki otac ponosio. Nije dugo potrajalo, starac pogibe pokušavajući da spase jedno dete ispod točkova neke kočije. Kako je čitavog života bio dobr i pravedan čovek, otišao je pravo na nebo i tamo je sreo anđela koji mu se javio u snu. Anđeo mu reče:
– Bio si dobar čovek. S ljubavlju si proživeo život i dostojanstveno si umro. Sada mogu da ti ispunim svaku želju.
– I život je bio dobar prema meni. Kada si mi se javio u snu osetio sam da moji napori nisu nili uzaludni, zato što će stihovi mog sina ostati među ljudima tokom narednih vekova. Ništa ne želim za sebe, mada se svaki otac ponosi kad vidi da je neko, koga je odgajio kao dete i vaspitavao kao mladića, postao slavan. Samo bih želeo da saznam koje će se to reči moga sina sačuvati u dalekoj budućnosti.
Anđeo je stavio starcu ruku na rame i obojica su dospela u daleku budućnost. Našli su se na jednom širokom prostoru prepunom ljudi koji su govorili neki strani jezik. Starcu su potekle suze od radosti i on reče anđelu:
– Znao sam da su stihovi mog sina pesnika dobri i besmrtni. Kaži mi, molim te, koju njegovu pesmu ovi ljudi ponavljaju?
Anđeo onda nežno priđe starcu i sedoše na jednu od klupa koje su se nalazile na tom ogromnom prostoru, i anđeo reče starcu:
– Stihovi tvog sina pesnika bili su veoma omiljeni u Rimu. Oni su se svima sviđali i razonodili su ih. Ali, kada se završila Tiberijeva vladavina, ti stihovi su zaboravljeni. Ovo su reči tvog sina koji je postao vojnik. Tvoj sin je otišao u jedno udaljeno mesto i postao je centurion. I on je bio dobar i pravedan čovek. Jednoga dana jedan od njegovih robova se razboleo i našao se na samrti. Tvoj sin je onda saznao za nekog rabina koji je lečio bolesnike i pešačio je danima i danima da bi pronašao tog čoveka. Dok ga je tražio otkrio je da je čovek koga traži Sin Božji. Sretao je i druge ljude koje je On lečio, prihvatio je njegovo učenje i, mada je bio rimski centurion, prešao je u Njegovu veru. A onda je jednog jutra stigao pred Rabina. Ispričao Mu je da mu se jedan rob razboleo. I Rabin krenu smesta njegovoj kući. Pošto je centurion bio istinski vernik, pogledavši u dubinu Rabinovih očiju, dok su ljudi oko njega ustajali, shvatio je da se zaista nalazi pred Sinom Božijim. I evo šta je rekao tvoj sin, to su reči koje je on u tom trenutku rekao i koje su ljudima ostale zauvek u sećanju. On glase: ‘Moj dom nije dostojan Tvoje posete Gospode, dovoljno je da kažeš samo jednu reč i moj rob će biti spasen’.
Bez obzira čime se bavi, svaki čovek na zemlji uvek je glavna ličnost istorije sveta i, naravno, nije svestan toga. ko to shvati, počinje na svoj život da gleda kao na malo čudo i živi ga sa ljubavlju.