O toj biljci i o toj tečnosti danas se ništa ne zna. Za megalitske građevine drevnih gradova Kuska, Uksmale, Teotihuakana, Kopana i drugih, tvrdi se da su sagrađene od isklesanih kamenih blokova između kojih ne može da se udene ni žilet, i da pri njihovom spajanju nije korišćen malter. Malter nije, ali da nije možda ipak upotrebljeno neko drugo vezivo, koje je ostalo nepoznato do danjašnjeg vremena?
Veoma su interesantni i slikoviti opisi ovih običnih ljudi u vezi delovanja tajanstvene tečnosti: sok tako omekša stenu da ona postane mekana poput vlažne gline, sok omekša kamen poput testa, kamen se topi kao vosak pod delovanjem toplote. Kakva je onda to alhemijska tečnost koju su koristile Inke, a po svemu sudeći i neki drugi narodi davno pre njih, o kojoj mi danas ne znamo ništa? Da li je to onaj isti sok koji koriste i ptice prilikom svojih gnezda na stenama?
Ogromni kameni blokovi sasvim sigurno nisu poslagani zahvaljujući praznoverju, već nekom posebnom znanju. Čini se da njihov neobičan oblik nije bio formiran klesanjem, već da je u pitanju ‘nevidljivi malter’ korišćen za vezivo, na čijem tragu se nalazio pukovnik Foset. Time bi se mnogo toga objalnilo, a naročito kako su nepoznati graditelji uspevali da stvaraju tako komplikovane oblike sa tolikom preciznošću i lakoćom. A to znanje za omekšavanje kamena izgleda da i dalje koriste neke ptice, jer ljudi u vihoru vremena nisu uspeli da ga sačuvaju? Pukovnik Foset, nažalost, nije našao dovoljno interesa da pronađe rešenje za ovu misteriju. Otključao je bravu i odškrinuo vrata, ali nije ušao u tu riznicu neverovatnog znanja. Ovaj pukovnik, geometar, arheolog i avanturista, nestao je u prašumama južne Amerike 1925. godine. Kakve je tajne odneo sa sbom možda nikada nećemo otkriti. Da se iz tih starih vremena vratimo u ovo naše vreme.
Visoko na peruanskim planinskim vrhovima, vračevi potomaka Huanka plemena kreiraju svoje male kamene objekte, a da pri tome ne obrađuju kamen. Kao sirovi materijal koriste komadiće kamena (po sastavu siliko-aluminate) i rastapaju ih u ekstraktima biljnih kiselina. Zatim smešu izlivaju u male kalupe gde ih oblikuju prema želji, a zatim zagrejavaju dok ne otvrdnu. Oni danas prave male kamene statue, a njihovi preci su pravili grandiozne zidove, observatorije i gradove. Na drugoj strani sveta, u Egiptu, drevni Egipćani su koristili znanja Atlantiđana i podizali svoje hramove i građevine kopirajući prastare, perfektne objekte sfinge i velikih piramida.
Francuski profesor Joseph Davidovič (slika desno), osnivac Instituta za geoploimere, uzburkao je javnost tvrdnjama o veštačkom poreklu drevnih kamenih blokova u Peruu, Egiptu i Boliviji. Njegova revolucionarna teza je da bi originalni graditelji piramida prvo otopili kamen i izlivali ga u kalupe te bi zagrijavanjem dobili željeni oblik i veličinu.
Davidovič je izumeo proces geopolimerizacije i svetski je ekspert za moderne i antičke cemente. Profesor je na unverzitetima u Francuskoj, Nemačkoj, Americi, Kini… Početkom 1980-ih (Simpozij Arheometrije, Bradford University, 1982) profesor Davidovič je uzburkao naučnu javnost svojim tezama o vestačkom poreklu kamenih blokova sa platoa Tiahuanako. Tvrdi da je molekularna struktura kamenih blokova re-aranžirana što sugeriše njihovo prethodno tečno stanje. Drugim rečima, kameni blokovi ovog drevnog grada nisu došli iz kamenoloma desetine kilometara udaljenog u čvrstom stanju.
Njegova hipoteza glasi: ‘Originalni graditelji bi otopili kamen putem hemijskih reakcija, zatim bi ga transportovali u tečnom stanju do gradilišta, i na kraju bi ga izlili u kalupe.’ Najpovoljnija smeša za rastvaranje kamena nastajala je kombinacijom sirćetne, limunske i oksalne kiseline. Za izvore kiselina koršsteno je voće, krompir, agava, fikus, kukuruz i druge južnoameričke biljne kulture. Pomenuti bio-reagensi bi se sa otopljenim kamenom nalazili u kalupima. Tamo bi se povećavanjem temperature masa u kalupu stvrdla u željenoj veličini i obliku.
Davidovič je izazvao prave tektonske poremećaje u krugovima ortodoksnih egiptologa nedugo posle ovog Simpozijuma. Godine 1984. je u Mančhesteru izneo hipotezu da su kameni blokovi od kojih su građene egipatske piramide takođe stvoreni ljudskom rukom. Dakle, veštački, u kalupima, a ne isklesani u kamenolomima i transportovani desetinama, pa čak i stotinama kilometara – slučaj Asuanskog granita. Institut za Geopolimere iz San Kventina, severno od Pariza, na čijem je čelu Davidovič, proučavao je uzorke iz šest kamenoloma pokraj Gize i onda ih poredio sa uzorcima kamena Keopsove, Tetijeve i Seneferuove piramide. Kamenolom je pokazao očekivane rezultate: 96-99% je čisti kalcit, a u tragovima se nađe i kvarc (0.5-2.5%). Uzorci piramidinih blokova doveli su do šokantnih rezultata. Pored kvarca (85-90%), pronađeni su i elementi koji se ne mogu naći u kamenolomima: opal, siliko-aluminati i hidro-apatit. Neminovan zaključak je bio da kamen od kojih su građene piramide nije prirodni kamen.
Šta je to značilo za egiptologe? Ruši se njihova kula pretpostavki o desetinama hiljada robova koji su klesali, vukli i teškom mukom ugrađivali višetonske kamene blokove u piramide po nekoliko decenija. Još jedna bajkica je doživela svoj kraj. Različit sastav kamenih blokova doveo je do njihovih različitih karakteristika. Za razliku od prirodnih stena koje imaju izraženu gustoću, ovaj veštački kameni blok je ređi i sadrži brojne interne vazdušne balone. Davidovič objavljuje 1988. godine knjigu ‘The Pyramids, An Enigma Solved’. Najedamput sve poteškoće u pogledu hipoteza kako su 200-o tonski kameni blokovi dovlačeni iz 800 km udaljenog Asuana, dobijaju svoje drugačije objašnjenje. Radnici su izlivali kalupe na samoj građevini formirajući ogromne blokove. Veza između njih je bila tako precizna da nije bio potreban nikakav vezivni materijal (malter ili cement), a pri tome se nije sečivo noža moglo uglaviti između dva bloka. Perfektno ravne površine takođe dobijaju svoje objašnjenje. Umesto stotina hiljada robova i decenija gradnje, sad sa dobijaju mnogo realniji rokovi za gradnju.
Davidovič daje objašnjenje za pojavu kamenih vaza i skulptura koje nauka nije mogla objasniti. Naime, nije bilo alata da se obrađuju tako čvrste i tvrde kamene površine iznutra i izvana. Kalupi, uz korištenje prirodnih biljnih ekstrakta, postaju logičan odgovor. Primera radi, statua faraona Kefrena od pre 4.600 godina, koja se danas nalazi u Kairskom muzeju, napravljena je od diorita. Egipćani nisu imali ni približno čvrst metalni alat za obradu diorita. Davidovič nam nudi prihvatljiv odgovor kako je ona napravljena.
Merilo napretka jedne civilizacije nije nivo razvijenosti tehnologije, postojanje berzi i aviona na mlazni pogon. Naša civilizacija je još u povojima, jer je odavno zaboravila da su svi odgovori u prirodi i nama samima. U prirodi, jer biljni svet krije rešenje za sve bolesti, za stanovanje, gradnju, ishranu. U nama samima, jer nam za putovanja, komunikaciju i sreću nisu potrebni brodovi, telefoni i novac. Duboko u našoj duševnoj supstanci nude se metode putovanja ka svim tačkama u kosmičkom prostoru i vremenu i za svu komunikaciju koju želimo sa dragim osobama.