Samo dve nedelje posle provale u grobnicu, veliki broj ljudi koji se zatekao na groblju ili u njegovoj okolini javio se sa tvrdnjom da ih je napao neko koga nisu mogli da vide. Prvi slučaj dogodio se jednoj ženi prilikom posete Crnom mauzoleju, maloj grobnici u zatvoru za kovenantere koji nije u direktnoj vezi sa Džordžom Mekenzijem. Dok je gledala kroz rešetke, iznenada je odbačena od njih strahovitim naletom hladnog vazduha iznutra. Inače, ne zna se ko je sahranjen tamo, jer na grobu nema nikakvog natpisa niti imena.
Posetioce ili prolaznike Grejfriarsa nevidljivi je često povlačio za kosu, ili su nakratko gubili svest, iako im se to do tada nikada nije dešavalo, a ogrebotine i masnice pojavljivale su im se na leđima, rukama i nogama dan ili dva kasnije. Priča se da je pozvan jedan egzorcist da se obračuna sa poltergajstom Mekenzi, kako su ga odmah nazvali, ali nije uspeo i rekao je da je ta energija isuviše jaka i da se boji za svoj život. Nekoliko nedelja kasnije umro je od srčanog udara.
Edinburški crkveni koncil pokušao je brže-bolje da u potpunosti zatvori pristup Grejfriarsu, zbog bezbednosti posetilaca, ali su na insistiranje organizatora turističkih obilazaka ipak dozvolili dolazak manjih grupa uz prisustvo vodiča i obavezno predavanje o istoriji tog mesta. Sada više nema načina da se uđe u Mekenzijevu grobnicu bez zvaničnog vodiča.
Mnogi na groblje odlaze sa nevericom i iz zabave, a nakon toga izjavljuju, kao Sara Vilson, da su se pokajali i da to više nikada ne bi učinili. ‘Osetila sam da me neko dodiruje prstom po glavi, iako pored mene nije bilo nikoga’, rekla je Sara. ‘Za mene je sve što sam tamo doživela previše!’ Njeno mišljenje deli i Džen Rivs koja kaže da joj je lice tokom boravka na Grejfriarsu iznenada utrnulo, kao prilikom zubarske anestezije, i da je mogla da ga dodiruje, ali ništa nije osećala.
Drugi, opet, ne razmišljaju tako, jer im se paranormalna zbivanja na tom mestu dopadaju. Anonimni učesnik u raspravi na sajtu posvećenom ovom edinburškom groblju je napisao o svom iskustvu: ‘Bio sam na odmoru sa roditeljima 2000. godine i moj otac je hteo da na Grejfriarsu vidi spomenik psu Bobiju koji je 14 godina proveo na grobu svog gospodara i poslužio Voltu Dizniju za film snimljen 1961. godine. Šetali smo po groblju u podne i čuo sam kako mi neki muški glas sa izraženim engleskim akcentom nekoliko puta kaže ‘helou’. Hteo sam da odgovorim, ali moji bi roditelji pomislili da sam sišao s uma. To je bilo kod grobnice sa leve strane odmah iza gvozdenih rešetki. Kasnije sam saznao da je upravo to mesto izuzetno posednuto. Veoma bih želeo da ponovo odem tamo’.
Džeki je oduševljenje Grejfriarsom izrazila rečima: ‘Jezivo, veoma, veoma jezivo – i to mi se dopada! Oduvek sam volela groblja, još kada sam bila dete. Ljudi mi se smeju kada kažem da obožavam mir i tišinu koji tamo vladaju, ali na ovom groblju su oni posebni, rekla bih: pravi spokoj. Žao mi je što mi je jaka kiša poremetila obilazak, ali držim palčeve za jedan suv vikend!’