Draguljar je sedeo za stolom i kroz izlog svoje otmene trgovine posmatrao prolaznike. Neka se devojčica približila trgovini i prislonila nosić na izlog. Kao nebo plave oči radosno zasjaše kad ugleda jedan od izloženih predmeta. Ušla je odlučno i prstom pokazala ogrlicu od modrog tirkiza.

– To je za moju sestru. Možete li mi je zapakovati kao poklon?
Trgovac s nevericom pogleda devojčicu i upita:
– Koliko novca imaš?
Ona se podiže na prste, stavi na sto limenu kutijicu, otvori je i isprazni. Bilo je onde nekoliko manjih novčanica, šaka sitniša, nekoliko školjki i figurica.
– Hoće li biti dovoljno? – upita ponosno -Želela bih starijoj sestri da kupim poklon. Otkada nemamo mamu, ona obavlja sve poslove i nema ni trenutka vremena za sebe. Danas joj je rođendan. Uverena sam da će je poklon veoma obradovati. Njene su oči iste boje kao taj dragi kamen.
Trgovac je otišao u malu prostoriju i u zlatnocrven papir zapakovao kutijicu.
– Uzmi i pažljivo ponesi – reče devojčici.
Ona uze paketić kao pobednički pehar i ponosno izađe iz trgovine. Sat vremena kasnije u trgovinu uđe prekrasna devojka s kosom boje meda i divnim modrim očima. Stavi na sto kutijicu koju je trgovac pažljivo zapakovao i upita:
– Ova ogrlica je kupljena u Vašoj trgovini?
– Da, gospođice.
– Koliko je koštala?
– U mojoj trgovini cene su stvar poverenja, tiču se samo mene i mojih kupaca.
– Moja sestra je imala nesto sitniša, sigurno nije mogla da plati ovako vrednu ogrlicu!
Trgovac zatvori kutiju, složi omot, vrati je devojci i reče.
– Vaša sestra je platila najvišu cenu: dala je sve što je imala.