Zanimljiv je, na primer, slučaj dečaka koga je, dok je vozio bicikl, pregazio automobil, a čije je NDE iskustvo imalo mnoge prethodno navedene karakteristike tog fenomena. Doktor Mudi je sa dečakom Džejsonom razgovarao kada je ovaj imao 14 godina, odnosno tri godine posle preživljene nesreće. Testovi su pokazali da Džejson nije pretrpeo nikakve povrede mozga. A kako je sam doktor Mudi zaključio, svi dečakovi odgovori na njegova pitanja bili su vrlo lucidni. Evo Džejsonove priče.
‘To se dogodilo kad sam imao jedanaest godina. Dobio sam za rođendan novi biciklo. Kada sam se sutradan vozio, nisam video da nailazi automobil i bio sam pregažen. Ne sećam se samog gaženja, odnosno udarca. Sećam se samo da sam odjednom gledao iz visine na samoga sebe. Video sam vlastito telo ispod bicikla i da mi je jedna noga slomljena i da krvari. Tačno se sećam da sam video da su mi oči zatvorene. Sve to gledao sam odozgo.
Lebdeo sam u vazduhu otprilike metar i po iznad vlastitog tela, oko kojeg se okupilo mnogo ljudi. Jedan čovek iz gomile pokušao je da mi pomogne, a malo kasnije stigao je automobil hitne pomoći. Čudio sam se zašto su svi ti ljudi tako zabrinuti, jer sam se ja dobro osećao. Gledao sam kako stavljaju moje telo u automobil hitne pomoći. Pokušao sam im reći da to nije potrebno jer se osećam dobro, ali me niko nije čuo. Čuo sam šta govore. ‘Pomozite mu – rekao je jedan. Mislim da je mrtav, ali ipak pokušajmo’.
Automobil je krenuo, a ja za njim. Neprestano sam ga sledio lebdeći iznad njega. Mislio sam da sam mrtav. Malo kasnije našao sam se u jednom mračnom tunelu na čijem se drugom kraju videla svetlost. Dobio sam utisak da se tunel strmo uspinje. Najzad sam izašao na njegovu drugu stranu. U svetlosti koja je vani vladala bilo je mnogo ljudi, ali nijednog nisam poznavao. Rekao sam im šta mi se dogodilo, a oni su mi rekli da se moram vratiti. Tvrdili su da još nije vreme da umrem i da se moram vratiti roditeljima i sestri.
Ostao sam u svetlosti dugo ili mi se bar tako činilo. Osećao sam da me tamo svi vole, da su svi srećni. Mislim da je ona svetlost bila Bog. Ovaj se tunel spiralno dizao poput nekog vrtloga. Nisam znao zašto sam u tunelu i kuda idem. Moja jedina želja bila je da dođem u onu svetlost. A kada sam došao, više se nisam hteo vratiti. Gotovo sam zaboravio na svoje telo.
Dok sam se uspinjao onim tunelom pomagale su mi dve osobe. Video sam ih tek kada su zajedno sa mnom izašle na svetlost. Bile su sa mnom tokom čitavog puta. Rekle su mi da se moram vratiti tamo odakle sam došao. Vratio sam se kroz onaj tunel i tako stigao u bolnicu gde su se dva lekara trudila da me ožive. Video sam vlastito telo na bolničkom stolu i bilo je poplavelo. Ali, ja sam znao da ću se vratiti u život jer su mi to rekla ona bića iz svetlosti.
Lekari su bili zabrinuti, pa sam im pokušao reći da sam u redu, da nema razloga da budu zabrinuti. Jedan lekar je prislonio na moj grudni koš nešto nalik na dve lopatice i moje telo se trgnulo od udara struje. Kad sam se probudio rekao sam tom lekaru da sam video kako je one lopatice prislonio na moj grudni koš. Pokušao sam to isto reći i mojoj majci, ali me nisu hteli saslušati. Naprosto mi nisu verovali.’