Narod u Timočkoj krajini lek za epileptične napade tražio je pre svega u vračanju vrlo čudnim ritualima. I u melemima i u čajevima od bilja i trava, od crnog i belog luka, kadulje, ivanjskog cveća, pelina, kopriva i posebno odoljena za koju na Timoku tvrde da je Vilina trava. Zbog toga se i misli da je omiljena pesma vila „Da zna majka šta je odoljen trava / nikad sina ne bi ukopala“. Za dijagnosticiranje stepena epilepsije, posebno kod dece epileptičara, koristi se grana divlje ruže, šipka. Kada padne, dete treba izmeriti crvenim koncem i potom ubrati granu divlje ruže iste dužine. Ona se stavljala na pod, ispod kreveta epileptičara i tokom 40 dana zaliva se svakog dana toplom vodom. Ukoliko bi se nakon toga grančica smanjila, bio je to pouzdan znak da će dete ozdraviti. Za prvu pomoć kod napada epilepsije koristila se kupka sa kučinom i nakon toga dugotrajno, uporno golicanje pacijenta. To, kažu, prene iz stanja transa i vrati ga u normalan materijalni svet.

Bolesniku, tvrde vlaške vračare, pomaže i kriška lubenice kojom mu se trljaju usta. Kasnije se preduzimaju i zdravstveni rituali sa životinjama. Za epileptičare se žrtvuju pas ili lastavica čijom se krvlju bolesnik poji. Daju mu se i pečena jaja od grlice ili obareno srce crne kokoške i šumskog ježa. Delotvorna je i slepoočna kost svinje zaklane na Božić. Kosti se nakon praznika naknadno dopeku za ritual, dok se ne pretvore u prah. Potom se pomešane u vodi daju bolesnome da ozdravi.

Epileptičari se kade i nad spaljenim krilima slepog miša i sa upaljenom zmijskom košuljicom,dok jedu obrok spremljen od njenog srca.