Lista od jedanaet simptoma koji ukazuju da nad nekim treba izvršiti egzorcizam sastavljena je u Francuskoj 1644. godine. Prvi simptom je da neko za sebe misli da je opsednut, a slede ga: vođenje poročnog života, življenje van pravila koje društvo propisuje, stalna bolest, padanje u težak san i neprirodno povraćanje čudnih stvari, skrnavljenje, pravljenje ugovora sa nečastivim, problemi sa duhovima, zastrašujući i grozni izrazi lica, umor od života koji navodi na greh samoubistva, agresivnost i nemogućnost samokontrole i, na kraju, ispuštanje neljudskih glasova.
Francuski neurolog Žan Lermit je u delu ‘Diabolical Possession – True or False?’ ukazao na potrebu saradnje, po pitanju egzorcizma, između lekara i teologa. Po njemu, sindrom opsednutosti može biti povezan sa psihozama i neurozama, sa pomračenjima svesti i sa epileptičnim grčevima.
To znači da se ne može svako neuobičajeno ponašanje automatski smatrati opsednutošću, niti egzorcizam automatski propisati kao najpreporučljiviji tretman. Primer članova jedne fanatične hrišćanske sekte koji su 1966. godine u Cirihu ritualno tukli devojčicu do smrti smatrajući je đavolovom nevestom ukazuje na to da optužba da je neko opsednut đavolom može biti veoma opasno oružje u rukama hrišćanskih fundamentalista. Još jedan primer krajnje šarlatanskog postavljanja dijagnoze opsednutosti je i slučaj kada su u jednom gradu članovi jedne protestantske sekte, koja je inače veoma raširena, nasred ulice pokušavali da, uz povike ‘Satano izađi’, isteraju đavola iz nesrećnika koji se na pločniku grčio u epileptičnom napadu.
Navedeni primer lepo pokazuje da najveći broj laika, koji obično dolaze iz netradicionalnih hrišćanskih zajednica najčešće nastalih u XX veku, uopšte nema pojma šta egzorcizam jeste, a šta nije. Sam termin egzorcizam dolazi od grčke reči exousia, čije je značenje zakletva. Već iz samog toga logično sledi da izvršiti egzorcizam nad nekim ne znači samo isterati đavola iz njega, već ga i podvrći zakletvi, a to se postiže pozivanjem na viši autoritet – Bog, Otac, Presveta Bogorodica, Isus Hristos, sveci, apostoli…, kojim sveštenik egzorcista zaklinje nečastivog. Zato egzorcizam ne može da obavlja bilo ko, već samo neko ko se potpuno predao Bogu. To je razlog što ovaj egzorcizam ne može biti smatran nekakvom hrišćanskom magijom, jer se baš po tome razlikuje od isterivanja duhova koje iz zaposednutih osoba vrše pagani i magovi. Paganski egzorcizam je trijumf vlastite moći koju ima onaj koji izvodi proterivanje. To je sukob dve moći i svodi se na pitanje čija je magija jača, paganova (magova) ili demonova. Sa druge strane, hrišćanski egzorcizam je trijumf Hristove, a ne egzorcistove, moći nad demonom.