Da li u dubinama planinskih jezera u Centralnoj Aziji postoje podvodni gradovi u kojima žive humanidni divovi? Šta su Hitlerove ekspedicije redovno istraživale na Tibetu…? Isik Kul je duboko jezero na severnoj strani planina Tjan Šan, u kirgistanskoj oblasti Transilijsk Ala Tau. Njegovi ime znači ‘topla voda’ i zaista, iako je okruženo visokim planinskim vrhovima prekrivenim snegom i ledom, jerzero se čak ni usred najžešće zime ne zaledi.
Kako tvrdi dobro obavešteni ukrajinski pisac V.Krapiva, krajem 30-tih godina prošlog veka je ruski istraživač paranormalnih fenomena Grabovski, zapisao jednu veoma neobičnu priču sa tog područja. Grabovski je upoznao čoveka koji je sa svojim prijateljem svojevremeno istraživao pećinu blizu jezera Isik Kul. U pećini su otkrili tri ljudska skeleta, svaki viši od tri metra. Svaki skelet je bio prekriven ukrasima od srebra koji su oblikom podsećali na slepe miševe.
Čovek se uplašio njihovog izgleda i godinama nikome nije rekao ni reč o svom otkriću. Ipak su on i njegov prijatelj uzeli ukrase i pretopisi ih u srebrne poluge. Sačuvan je samo jedan mali komadić ukrasa. Sovjetski naučnici koji su ga ispitali, izjavili su da ne mogu da odrede starost ukrasa.
Zanimljivo je da jedna kirgijska legenda govori o podzemnom gradu koji postoji u jezerskim dubinama. Vladar tog grada, kralj Osounes, bio je stvorenje neobičnog izgleda – imao je dugačke uši. Jezero nije poznato samo po vodi koja se ne zamrzava i legendi o izgubljenom gradu, već i po neobičnim paranormalnim fenomenima.
Najranije pominjanje sličnih divovskih bića datira s početka XX veka. Nekoliko dečaka su u Gruziji, koja je data bila deo ruske imperije, usred planine otkrili pećinu punu humanoidnih skeleta. Svaki skelet je bio visok najmanje tri metra. Da bi dospeli do pećine, dečacu su morali da zarone u jezero. Georg Papašvili i njegova supruga su se prisetili ove priče u svojoj knjizi štampanoj u Njujorku 1925. godine o gruzijskim imigrantima koji se prilagođavaju životu u Americi.
