Tajna iz Vulpita… U blizini sela Volpit, u engleskoj oblasti Safolk, radnici su radili u polju, kada su u neko doba čuli glasan dečiji plač iz jednog od jaraka koji su iskopani da bi se lovili vukovi – po kojima je ovo mesto i dobilo ime. Kada su prišli, iznenađeni, ustuknuli su od neobičnog prizora. Pred njima su se nalazili dečak i devojčica čija je koža bila zelena, odeveni u neobičnu odeću čudnih boja, napravljenu od nepoznatih materijala.
U blizini sela Volpit, u engleskoj oblasti Safolk, radnici su radili u polju, kada su u neko doba čuli glasan dečiji plač iz jednog od jaraka koji su iskopani da bi se lovili vukovi – po kojima je ovo mesto i dobilo ime. Kada su prišli, iznenađeni, ustuknuli su od neobičnog prizora. Pred njima su se nalazili dečak i devojčica čija je koža bila zelena, odeveni u neobičnu odeću čudnih boja, napravljenu od nepoznatih materijala.
Deca su zbunjeno tumarala okolo, a kada su im se seljaci obratili, odgovarala su im nekim potpuno nepoznatim jezikom. Odlučili su da ih povedu u selo, gde su se meštani skupili oko njih i ispitivali ih, ali nisu mogli da se sporazumeju sa njima zbog njihovog čudnog jezika. Nakon toga su ih odveli u kuću lokalnog zemljoposednika Ričarda de Kalnea, koja je bila udaljena nekoliko milja. Ovde su mališani plakali i danima odbijali bilo kakvu hranu koju bi im ponudili, mada je bilo jasno da umiru od gladi. Konačno, meko je slučajno doneo grašak u mahunama, zajedno sa stabljikama, a dečak i evojčica su očajnički posegli za njim! Međutim, nisu jeli zrna, već su žustro otvarali stabljike i pokazivali razočarenje što u njima nema ničega. Nakon što im je pokazano kako da dođu do zrna graška, deca su na toj hrani preživela nekoliko meseci, dok nisu stekla naviku da jedu hleb.
Za manje od godinu dana dečak, koji je izgleda bio mlađi, depresivan i koji je poboljevao, umro je, a devojčica se prilagodila životu u novoj sredini. Njena koža postepeno je izgubila raniju zelenu boju, krštena je i naučila je negleski jezik. S godinama je postala zdrava, mlada žena i kasnije se udala za čoveka iz obližnjeg grada Lavenhema, koji je bio u službi novog kralja Henrija II. Neki izvori tvrde da je uzela ime Agnes Bare, a hroničar Ralf od Kogešala u ‘Engleskoj hronici’, koju je napisao između 1187. i 1224. godine, navodi slučaj ‘Zelene dece’ i kaže da je posle nekoliko godina postala udovica, a što se potomstva tiče, nagađa se da erl Ferers potiče iz tog braka.
Ko su bila ‘Zelena deca iz Vulpita’ do danas je ostala misterija, mada je bilo više pokušaja da se objasni njihovo poreklo.
