Dok većina već nakon prvih taktova bez dileme prepoznaje „Za Elizu“, kompoziciju za solo klavir iza koje stoji Ludvig van Betoven, malo ko sa sigurnošću može reći ko je bila žena kojoj su ove note posvećene.
Kompozicija „Za Elizu“ objavljena je tek 1865. godine – 38 godina nakon smrti Ludviga van Betovena. Delo je pronašao muziolog i pisac Ludvig Nol, koji je tvrdio da je originalni rukopis potpisan Betovenovom rukom bio datiran na 27. april 1810. godine.
Iako danas znamo mnogo detalja o Betovenovom životu, i dalje niko sa sigurnošću ne može reći ko je bila Eliza kojoj je kompozitor posvetio jedno od svojih najpoznatijih dela. Brojni istraživači lika i dela jednog najvećih genija u istoriji muzike došli su, međutim, do nekolicine imena i priča o ljubavnom životu čuvenog kompozitora koji bi mogli da razjasne ko je bila Eliza.
Muzikolog Maks Unger, koji se bavio istraživanjem života i stvaralaštva Ludviga van Betovena, bio je uveren da je Ludvig Nol pogrešio prilikom prepisivanja rukopisa i da je u originalu naslov kompozicije zapravo glasio „Za Terezu“. Verovao je da je ovo delo inspirisala Tereza Malfati, Betovenova prijateljica i učenica koju je slavni umetnik zaprosio upravo te 1810. godine. Ona je, međutim, odbila njegovu bračnu ponudu i nekoliko godina kasnije postala supruga austrijskog plemića barona Vilhelma fon Drosdika. Štaviše, kompozicija je pronađena među njenim privatnim predmetima.
Interesantno je, međutim, da postoji Betovenovo delo koje se ponekad naziva baš – „Za Terezu“. U pitanju je Klavirska sonata br. 24, koju je čuveni umetnik posvetio grofici Terezi fon Brunsvik, još jednoj od svojih učenica. Neki Betovenovi biografi kasnije su spekulisali da to ukazuje da je upravo grofica „Besmrtna draga“ koja je inspirisala „Odu radosti“ i kojoj se kompozitor obraća jednim ljubavnim pismom.
„Ah, ima trenutaka kad mislim da jezik ne znači baš ništa. Razvedri se, ostani moja jedina verna draga, moje sve“, piše, između ostalog, Betoven.
