Proživljeni dan jeste realnost koja večno postoji i do danas tamo, u ‘odrečnom’ vremenu, to jest u onim znacima svetlosti što su izgoreli, otišli i ugasili se iza naših leđa. U jučerašnji dan mogli bismo se vratiti ako bismo se tamo ustremili prevazilazeći brzinu svetlosti koja je ‘odletela’. To je dokazao i Albert Ajnštajn.
Ali, ko nas je tako tvrdo uverio da vreme teče samo u pravoj liniji? Zar nije logičnije pretpostaviti da se vreme – govoreći veoma uprošteno – ovija kao zavojnica, kao kabl na kealemu, kao sloj folije, tako da prošlo postoji paralelno sa budućim. Vreme je slojevito i koncentrično kao godovi – prstenovi drveća. Ali, katkad se i među ‘zavojnicama’ dešavaju ‘proboji’ – međuzavojni spojevi – i tada dolazi do ‘crne rupe’ u hronalnom-vremenskom polju. Te ‘rupe’ su poput levkova vazdušnog vrtloga, koji, obrazujući vazdušni tunel između neba i zemlje (vode), lutaju premeštajući se prema nekim svojim zakonima, uvlačeći u sebe ljude netragom nestale iz naših života, predmete i životinje. Pomoću ‘lutajućih crnih rupa vremena’ može se objasniti i pojavljivanje snežnih ljudi i Loh Nesovih čudovišta izvučenih vazdušnim vrtlogom vremena i izbačenih iz svojih praistorijskih epoha – naše vreme. U crne rupe ‘međuzavojitih proboja’ provaljuju i naši savremenici, koji – ne uvek – umiru u drugim vekovima, a , prilagodivši se tamošnjem životu, postaju proroci i predskazivači događaja. Ne potiče li iz takvog sloja ljudi, možda, i slavni prorok Nostradamus?
Međutim, otkuda niču te crne rupe? Šta prouzrokuje međuzavojita spajanja? Možda bi odgovor mogao biti – snažna izbacivanja prekomerno koncentrisanih energija: vulkani, zemljotresi, udari meteorita i atomske eksplozije?
Jer, vreme je samo po sebi energetski, uzajamno povezano sa elektro magnetizmom Vaseljene. Otkriveni su čak i tahjoni – čestice takvog polja. Zato atomske eksplozije probijaju u zavojnicama vremena ‘crne rupe’, tačno kao što gas freon pravi rupe i uništava naš pojas ozona.
