Da li su uopšte izumrli? U maju 1972. godine, grupa profesionalnih ribara je na ušcu jednog potoka, istočno od Darwina, videla osamnaest metara dugačko troglavo čudovište čije je telo bilo prekriveno bleštavim krljuštima. Je li moguće da su se praistorijska čudovišta, zahvaljujući nekim čudnim prirodnim okolnostima, mogla zadržati do današnjih dana? To je zanimljivo pitanje. I moglo bi se reći da je i danas podjednako aktuelno na mnogim geografskim širinama. To potvrđuju i česti izveštaji iz mnogih krajeva sveta, gde se već decenijama, pa i vekovima, navodno, pojavljuju neverovatne kreature, najčešće nalik izumrlim dinosaurusima.

Postoje li, dakle, čudovišta? Je su li, možda, neke vrste praistorijskih nemani preživeli do današnjih dana?! Osamdesetih je godina 20. veka holivudski kamerman Charles Muller sa suprugom Leonom, provodio godišnji odmor na živopisnom i neistraženom ostrvu Papui Novoj Gvineji. Nije baš slučajno izabrao to tajanstveno, prostrano, drugo po veličini ostrvo na svetu. On je, kao pravi avanturista, pre polaska pročitao veliki broj knjiga o prvim istraživačkim ekspedicijama, zanimljive zabeleške prvih katoličkih misionara o brojnim kanibalskim plemenima što žive na obalama neistraženih reka i u dubinama tropskih prašuma, o njihovim neobičnim verovanjima, tradicijama i ritualima…
S posebnom pažnjom holivudski kamerman je isčitao sve uzbudljive izveštaje o viđenjima čudnog džinovskog stvorenja u močvarama Papue. Čim je sa suprugom Leonom, koja je takode bila spremna na nesvakidašnju avanturu, došao na ostrvo, angažovao je grupu domorodaca koji su ga odveli na cilj. Ulogorili su se u krajnje divljem i neuslovnom ambijentu u kome su ih vrebale mnoge neugodnosti i opasnosti – od dosadnih močvarnih insekata do opakih zmija i krvoločnih papuanskih krokodila.
Tako je započela avantura koju holivudski bračni par nikada neće zaboraviti.
– Kasno jedne noći – priseća se Muller – začulo se pljuskanje vode, a potom se iznad blatnjave vode pojavilo ogromno stvorenje žućkastobraon boje, sa zastrašujućom glavom i razjapljenih čeljusti. Dok je čudoviste šištalo i ispuštalo prodorne urlike od kojih se ledila krv u žilama, pomišljao sam da je to moj kraj! Domoroci su se istog časa panicno razbežali, a sirota se Leona onesvestila, dok je Muller kratko vreme uspeo sačuvati hladnokrvnost i dobro osmotriti močvarsko čudovište. Životinja, koja je ličila na praistorijskog reptila, zastrašujuće je klaparala golemim čeljustima i mahnito udarala snažnom repinom na sve strane, a zatim je, pošto je Charles u strahu, ipak, ispalio nekoliko metaka u njenom pravcu, nestala pod vodom.
– Bio je to doživljaj kojeg je rečima teško dočarati – seća se Muller. – Odjednom, učinilo mi se kao da sam se našao u praistoriji, u vremenu u kome su našom planetom gospodarili ogromna čudovišna stvorenja…