Umirući nisu dobijali nikakva sredstva za smirenje, čak ni kada su trpeli nepodnošljive bolove jer je Majka Tereza smatrala da je ‘patnja ubogih lepa i da svetu pomaže plemeniti primer bede i patnje’. Međutim, s druge strane, ona sama nikada nije odbila lekove protiv bolova ili anesteziju, a lečila se u nekim od najskupljih bolnica u svetu. Koliki je bila licemer, pokazuje slučaj iz 1984. godine, kada je odbila ponudu da joj uklone očnu kataraktu u Pitsburgu u SAD. Medijima je izjavila da ne može da prihvati operaciju koja košta hiljadu dolara. Nakon toga, operisana je u mnogo skupljoj oftalmološkoj bolnici u Njujorku.
U svojoj knjizi novinar Hičens kaže da je navodna svetica u stvari bila fanatična reakcionarna katolkinja. U govoru prilikom dodele Nobelove nagrade za mir rekla je da je ‘najveća pretnja miru u svetu – abortus’. Kada je u Irskoj trebalo da se sprovede glasanje o legalizaciji abortusa, ona je pozvala Irce da glasaju protiv legalizacije. Hvalila je bedu, bolest i patnju kao božanske darove i govorila ljudima da ih moraju sa radišću prihvatiti. Bila je žestoki protivnik razvoja braka i njegovog ponovnog zasnivanja, ali je odobrila razvod svoje prijateljice Dajane sa Čarlsom jer je taj brak ‘očigledno nesrećan’.
Ostala je velika misterija kuda je odlazio novac prikupljan širom sveta. Red u Nemačkoj prikuplja oje godišnje oko pet miliona maraka. U SAD samo u jednoj godini njen red je inkasirao pedeset miliona dolara. Majka Tereza nije birala od koga uzima novac. Od falsifikatora i ucenjivača Čarlsa Kitinga primila j 1.4 miliona dolara, a koristila je i njegov privatni avion. Za njega se zalagala čak i na sudu jer je ‘dobar čovek’.
Novčane priloge Majci Terezi davali su i pripadnici haićanske dinastije Divalije. Od zloglasnog dikatatora Bebi Dok Divalijea primila je 1980. godine odlikovanje i tim povodom je izjavila da ‘nigde drugde na svetu nije srela siromašne ljude koji imaju takav odnos pun poverenja prema njihovom predsedniku države kao ovde prema Bebi Doku’.

Nemački novinar Valter Vulenveber objavio je 1999. godine u ‘Šternu’ tekst pod nazivom ‘Okrutne sestre Majke Tereze. On opisuje kako su ‘Misionarske ljubavi’ otimale decu majkama i davale ih na usvajanje preko agencije ‘Pro infante’. Gertruda Knut je primetila da njena usvojena kćerka Sita priča o tati i o tome kako je umro, ali nikad ne spominje majčinu smrt. Kada ju je o tome pitala, Sita je rekla: ‘Moja mama u Indiji uopšte nije mrtva, Sestre su me ukrale , a moja majka čeka da joj se vratim’. Kada je Siti uro otac, majka je devojčicu ostavila na nekoliko nedelja kod ‘Misionara ljubavi’ dok se ne snađe. Sita i druga deca odvezeni su u Delhi, a odatle širom sveta porodicama usvojitelja, za dobru novčanu naknadu. Nijedno dete, ma koliko bilo bolesno ili siromašno, nije moglo biti primljeno u prihvatilište ‘Misionarske ljubavi’ ako roditelji na vratima nisu potpisali ili otiskom palca potvrdili da se odriču svih prava na dete i prepuštaju ga redu. Neuki i nepismeni roditelji tako su prevareni jer najčešće nisu znali šta potpisuju.
Nemački novinar navodi da se Majka Tereza ponosila time što vodi ‘najneorganizovaniju organizaciju na svetu’. Kompjuteri i ostala oprema bili su zabranjeni, a računovodstvo je vođeno olovkom i u običnim sveskama. Kada se one ispune sve bi se brisalo i sveske bi se, zbog štednje ponovo koristile. Izvitoperena želja za štednjom dovodila je do neverovatnih bizarnosti. Red je od grada Njujorka kupio kuću za jedan dolar. Međutim, kuća je morala biti vraćena, jer red Majke Tereze nije hteo da uvede lift.
Majka Tereza je manipulisala brojkama. Često je govorila kako je s ulica Kalkute ‘pokupila 36 hiljada ili 54 hiljade ljudi’, ali je nejasno gde ih je smestila kada je bolnica u Kaligatu imala samo 95 mesta?! Takođe je tvrdila da u bolnicama, za koje niko nema pojma gde su, leči 250.000 leproznih, da hrani svakog dana 7.000 gladnih i da njena narodna kuhinja sprema 300 obroka dnevno, da se u njenoj školi – koju niko nikada nije video, školuje 5.000 dece. Majka Tereza nikada ništa nije plaćala. Kada su joj u jednoj radnji u Londonu rekli da treba za hranu da plati 500 funti, počela je da viče: ‘Ali to je božji posao’. Vikala je sve dok jedna gospođa u redu iza nje nije platila njen račun.