Najdramatičnije telepatsko iskustvo su takozvane ‘krizne utvare’, kad osoba pod velikim stresom, u velikoj krizi, emituje živopisni signal. U prvim ozbiljnim ogledima u oblasti psihičkih istraživanja, 1880. godine, došlo se do zaključka da su većina takozvanih duhova, u stvari, fantazmi živih, odnosno priviđenja. Viktorijanci, začetnici ovih istraživanja, bili su naročito impresionirani brojnim slučajevima priviđanja osoba za koje se ispostavljalo da su gotovo u istom času kad su bile tako viđane, preživljavale veliki bol ili smrt.
Za vreme Prvog i Drugog svetskog rata bio je ogroman broj takvih ‘kriznih utvara’, kada su vojnici masovno umirali na dalekim bojnim poljima. Evo jedne od tipičnih priča: ‘Tokom poslednjeg rata, moj muž je bio pozvan u vojsku u decembru 1941. godine. Zatim je otplovio preko mora. Jedne noći dok sam ležala budna, čulo se lupkanje po prozorskom oknu. Čula sam kako neko stavlja ključ u ulazna vrata, a zatim sam ugledala muža koji je stajao pored mene i gledao me. Poljubio me je u obraz, stegao mi ruku i nestao. Krajem 1945. saznala sam da mi je muž umro u logoru za ratne zarobljenike na Dalekom Istoku, i to baš u vreme kada mi se javio, u aprilu 1942. godine.
Međutim, ovakvi slučajevi često su fenomen astralne projekcije, kad se iz osobe koja se našla u kritičnom trenutku izdvaja njen astralni dvojnik i posećuje nekog. Pretpostavlja se ipak da recimo umirući ili ranjeni može na daljinu, telepatski poslati i čitav misaono-energetski paket u vidu žive slike ili čak filma.
EFEKTI POGREŠNOG ODREĐIVANJA KARTE
U ovom čudnom fenomenu primalac (receptor) u pogađanju karte ili nekom sličnom eksperimentu, ne pogađa zadatu kartu, već teži da izabere kartu koja je bila neposredno pre ili posle nje. Istraživači su prvi put uočili ovaj efekat dok su nanovo ispitivali veoma loše rezultate postignute u pogađanju karata, 1939.godine.
