Tarabići su čuvena zlatiborska porodica iz sela Kremana koja se proslavila širom Balkanskog poluostrva po svojoj vidovitosti. Tarabići su se doselili iz Hercegovine na Taru, u selo Kremna. Prema porodičnom usmenom predanju, Spasoje Tarabić sa svoja četiri sina, Milošem, Savom, Lazarem i Milanom, terajući stoku na prodaju u Bosnu, a prelazeći preko obronaka Tare, vidje u jednoj dolini zmiju sa dukatom u ustima.

Tarabići tad zastadoše i počeše da kopaju na tom mjestu. Iskopali su ćup pun dukata i četvorica braće su ga podelili na ravne časti, puneći dukatima jedan volujski rog i tako deleći zlato u krug. Prema prethodnom dogovoru, trojica braće su uložili novac u gradnju kuće na tom mestu, dok Miloš, ne znano zašto, nije hteo da učestvuje u tome, ali je ostao da živi u zajednici sa braćom.
Prema jednom drugom predanju, on je svoje dukate zakopao u temelje njihove nove kuće. Na mestu gde su Tarabići našli zlato i gde su sazidali kuću, nastao je zaselak porodice Tarabić.
On se nalazi na južnim obroncima Tare, iako je dio sela Kremna, koje se nalazi na severnim obroncima Zlatibora. Kako se veruje, Kremna su nastala u drevnoj fazi nastanka Zemlje, prilikom jednog njenog sudara sa nekim drugim nebeskim telom. Tako je nastala Kremanska kotlina, koja čini prelaz Zlatibora ka Tari. Ovdašnje stene su veoma neobičnog sastava (po tome su Kremna dobila ime; kamen – kremen). Smatra se da je to neka vrsta poludragog kamena, a priče kruže da se on tajno ispituje u zapadnjačkim laboratorijama. U stvari, naučnici tvrde da je kremansko zemljište sastavljeno od stena periodotita koje metamorfozom prelaze u serpentine i imaju prirodnu moć biogenog zračenja koja blagotvorno deluju na ljudski organizam. Poznato je da Kremanci izuzetno dugo žive i osjećaju se zdravo i vitalno i u poznoj starosti.
Možda baš zbog tog kamena, Kremna su oduvijek davala vidovite ljude. Zabeleženo je da je jedan Kremanac savetovao kneza Lazara da ne ide u boj s Turcima, već da ih pusti da odu dalje ka Evropi, ali knez ga nije poslušao. I za vrijeme Srpske revolucije pominje se neki vidoviti Kremanac kog Karađorđe takođe nije hteo da sluša. Ali zato je knjaz Miloš poverovao u njegovu vidovitost i dugo godina se pridržavao njegovih saveta. Kad je prestao da ga sluša, sustigla ga je dobro poznata sudbina: progon iz zemlje i sve ostalo.
U XIX veku pojavljuju se proroci Tarabići, a poslije njih još nekoliko vidovitih Kremanaca: Stanoje Mulić, Jovo Krpa, Stevan Mulić, Bude Bogosavljević, Miloje Đurđić, Milun Nešović (negde i Nešević) i dr.
Tarabići su imali sreću da im je kum bio pismen čovjek, prota Zaharije Zaharić, koji je njihova proročanstva preneo dr Radovanu Kazimiroviću, a on ih je objavio u knjizi ‘Tajanstvene pojave u srpskom narodu i Kremansko proročanstvo’. Dr Kazimirović namerno kaže Kremansko, a ne Tarabića proročanstvo, jer nije sigurno šta su od toga predvideli Tarabići, a šta je uzeto iz kremanskog naroda i proročke tradicije. Recezent Kazimirovićeve knjige bio je vladika Nikolaj Velimirović, 77-mi proglašeni svetac Srpske pravoslavne Crkve.
Predanja kažu da Kazimirovićevo Kremansko proročanstvo ipak nije sasvim originalno, već da je prota Zaharije originalni rukopis dao svom prijatelju, proti Gavrilu Popoviću, koji ga je, zatvorenog u jednu flašu, zazidao u temelje svoje kuće iz turskog doba u Užicu. Ova kuća još uvek stoji, i još uvek nema nikog da ospori ili potvrdi ovu jednu od mnogobrojnih legendi o Kremanskom proročanstvu.
U doba vladavine komunizma u Jugoslaviji, tadašnji vrh države svojski se trudio da ospori Kremansko proročanstvo. D. Golubović je objavio drugo izdanje Kremanskog proročanstva, u kom se, između ostalog, kaže i da će srpski narod najzad naći svoj večni mir kad se povede za znakom koji se vidi kad se jabuka raseče na pola – aluzija na petokraku, simbol komunizma.