Persi Harison Foset rodio se 1867. godine. Vojnu akademiju završio je u Engleskoj, ali mu je prvo službovanje bilo na Cejlonu. Životni put ga je posle toga odveo u Severnu Afriku, pa na Maltu. Kao član kraljevskog geografskog društva, upućen je 1906. godine bolivijskoj vladi da organizuje premeravanje granice u nedostupnim predelima tromeđe Bolivije, Perua i Brazila.
Šta je sve pokušavao da pronađe pukovnik Foset? Prvo je tražio neke izgubljene rudnike srebra, pa tajanstvene gradove, a na kraju i najslavniji izgubljeni kontinent – Atlantidu. Mislio je da im se nalazi na tragu, jer su mu se kao fatamorgana nalazili na dohvat ruke. Ipak, nije imao sreće da ih pronađe, tako da ovaj neumorni istraživač nije dostigao slavu Hajnrih Šlimana, ser Artura Evansa ili Marka Pola. Ono što je tražio nije pronašao, međutim, nalazio se na pragu jednog značajnog otkrića, a da toga, po svemu sudeći, nije bio ni svestan.
Pukovnik Foset je bio impresioniran megalitskih građevinama nastalim još pre dolaska Inka na ta područja. O tome ne svedoče samo zapisi, nego i brojne fotografije. Ali, njega očigledno nije zanimala tajna njihove gradnje, iako se nalazio na pragu njenog rešenja. Jednostavno, on je njihovo građenje, u duhu indijske tradicije, pripisivao divovima.
Dve stvari vezane za nastanak megalitskih građevina od kamena ostale su misterija. Čime je savladana njihova ogromna težina i kako je ostvareno njihovo savršeno uklapanje i spajanje, bez ikakvog maltera ili bilo kakvog drugog veziva?
Prvi neobični detalj P.H.Foset iznosi u jednoj priči o pticama, zapažajući njihova neobična gnezda, koja su se po svemu razlikovala od drugih. Naime, samo jedna vrsta ptica, slična vodomaru, pronalazila je savršeno okrugle rupe u stenju, nalik na udubljenja od svrdla, i to na najneprekidnijim mestima iznad reke. Nijedna druga vrsta ptica nije uspevala da pronađe takva gnezda, što ga je čudilo. Poznaniku koji je proživeo više od četvrt veka u džungli izneo je to svoje zapažanje o tim savršeno pravilnim gnezdima.
Dobio je neočekivani odgovor: ‘One same prave te rupe. Mnogo puta imao sam prilike da vidim kako to rade’. Onda mu je prijatelj objasnio tajnu pravljenja gnezda.
Price bi prvo doletale do stene sa nekakvim lišćem u kljunovima. Obesile bi se o vertikalnu stenu i potom počele kružnim kretanjem da trljaju njime po kamenoj površini sve dok ga ne potroše. Zatim bi se vraćale sa novim lišćem i ponavljale postupak tri do četiri puta. Posle toga bi mesto koje su istrljale lišćem počele da kljucaju. Uskoro bi se desilo ono najčudnije: u steni bi se pojavio divan okrugao otvor. Opet bi odletele, donosile novo lišće i nastavljale da trljaju, pa da kljucaju, i tako nekoliko dana, dok rupa ne bi postala dovoljno prostrana da u nju može d smesti gnezdo. Na kraju je usledilo i jedno sagovornikovo zapažanje: ‘Uzverao sam se do nekoliko takvih rupa i pogledao ih izbliza. Verujte, kad vam kažem, da ni čovek ne bi mogao izdubiti rupu pravilnijeg oblika’!
Na Fosetovu primedbu da on nije naivan da bi poverovao u tako nešto, jer kljun ptice nije dovoljno tvrd da izdubi stenu, njegov sagovornik je dodao: ‘Poput većine ljudi koji su ih posmatrali na delu, ja verujem da te ptice poznaju nekakvo lišće, čiji sok tako omekša stenu da ona postane mekana poput vlažne gline’.
Nabeđeni Englez je ovakvu priču odbacio kao izmišljotinu, a kad je to isto čuo i od drugih ljudi, ‘mudro’ je zaključio da se radi o praznoverju.
Drugi primer je priča koju je čuo od nekog svog zemljaka. Nećak tog njegovog zemljak je posle nesreće koju je imao s konjem morao da se kreće jednim delom džungle u kojem nikada ranije nije bio. Imao je na sebi jahaće pantalone i čizme sa velikim mamuzama dugim dvadesetak centimetara, sa novim novcatim pločicama.

Nakon teškog pešačenja stigao je do prvog naselja, ali na svoje zaprepašćenje primetio je da mu je nešto izgrizlo mamuze, tako da su ostali samo crni šiljci dužine svega tri milimetra. On to sebi nije mogao da objasni, pa je sve ispričao svome domaćinu. Ovaj ga je upitao da nije kojim slučajem gazio po nekoj biljci, visokoj otprilike oko 30 centimetara, sa tamnocrvenkastim listovima, na šta se nećak prisetio takve biljke, koja se nalazila na velikom komadu zemljišta preko kojeg je prešao. Kada su zajedno pokušali da se vrate na isto mesto, u besputnoj džungli nisu mogli da ga pronađu. Objašnjenje je bilo da mu je ta biljka izgrizla mamuze, te da su se s njenim sokom služile Inke da bi razmekšale kamenje. Taj sok je navodno toliko efikasan da kamen omekša poput testa. Ali, pukovniku ni to nije bilo dovoljno.
Treći primer je opet iskustvo jednog Fosetovog prijatelja, koji je radio visoku u Andima centralnog Perua. Obilazeći stare gradove iz doba Inka i pre njih, zajedno sa svojim prijateljima imali su nameru da malo istražuju nešto što bi moglo imati vrednost – mekoliko grobova koji su im izgledali netaknuto. Sa sobom su poneli dosta hrane i pića, a poveli su i jednog lokalnog mladića, meštanina. Naporno su radili i povremeno zastajali da se odmore i pomalo popiju. Kada su konačno otvorili jednu grobnicu, našli su u njoj samo glinenu posudu zapremine oko jednog litra, u kojoj se nalazila nepoznata tečnost.
Jedan momak, koji nije bio umeren u piću, silno se obradovao, nadajući se da je to čiča- chicha, piće koje su pile Inke. Trezveniji među njima plašili su se da bi tako mogli da se otruju, na šta je pijani momak predložio da se piće proveri na unajmljenom radniku. Prvo su svi omirisali pronađeno piće, a onda dozvali radnika i ponudili mu ga. On je uzeo bocu, ali se tada na njegovom licu pojavio strah. Vratio je posudu pijancu odbijajući da pije, jer to po njegovom mišnjenju nije bila čiča. Rekavši to, odložio je posudu na kamen i pobegao. Pijanac se dao u poteru za njim, a potom i ostali. Njih nekolicina su ga ipak uhvatili, dovukli natrag i naredili mu da pije. Radnik se očajnički otimao, oči su mu bile izbečene od straha i u opštem guranju neko je prevrnuo posudu, te se ona razbila, a njen sadržaj prosuo se u vidu barice po obližnjem kamenu. Tog trenutka, radnik se otrgao i pobegao, što je izazvalo opšti smeh. Ostali su nastavili sa pićem i šalama, zaboravljajući na ovaj incident. Posle desetak minuta jedan od njih se nagnuo nad onaj kamen i površno pregledao prosutu tečnost. Cela površina kamena ispod nje postala je mekana kao mokar cement. Bilo je upravo tako kao da se kamen rastopio, kao što se vosak topi po delovanjem toplote.