Ima neka tajna veza. Slučajnosti ili sudbina? Nečija nevidljiva igra? ili ona moćna tajanstvena sila, nazvana još i koincidencija, koja teži da svemiru daruje neki smisao? Ništa na ovom svetu nije slučajno! U jednom od svojim manje poznatih spisa, francuski pisac rumunskog porekla Ežen Jonesku, opisao je nekoliko neobičnih događaja za koje priznaje da ih jednostavno ne ume objasniti.
Događaj se zbio u Bukureštu. Iz Pariza smo stigli dva meseca ranije. Nakon jela sedeli smo majka, sestra i ja u malom salonu, oko niskog okruglog stola, na kojem je stajala velika okrugla vaza sa naslikanim likovima. Odjednom, vaza prska u stotine parčića, a da je niko nije dotaknuo. Majka ustaje i prinoseći ruke licu viknu: ‘Moja majka je umrla’! Moja baka se tada nalazila u Parizu. Pokušao sam umiriti majku objašnjavajući kako nema razloga za zabrinutost. Pa ipak, ostalo nam je nejasno kako se vaza mogla razbiti u toliko sićušnih komadića. Čak i da je bila napukla, ne bi se mogla slomiti na taj način. Nije bilo nikakvog zemljotresa, a i da jeste… Pokupili smo sićušne krhotine, pokušavajući da više ne razmišljamo o tom događaju.
Krajem popodneva stigao nam je telegram iz Pariza. Ispostavilo se da je moja baka tog dana zaista umrla i to zapravo istog trenutka kada se vaza na našem stolu na neobičan način slomila. Može tako, a može i malo drugačije. Primera je mnogo. 26.novembra 1911. tri čoveka su obešena u Londonu za ubistvo ser Edmunda Berija. Mesto pogubljenja bilo je Grinberi Hil. A trojica obešenih zvali su se Robert GREEN, Henry BERRY, and Lawrence HILL! Slučajnosti, ili možda nešto više od toga? Dilema nije nova, ali bez obzira na njen kontinuitet jedinstvenog odgovora još nema. Neobične slučajnosti su oduvek privlačile pažnju.
Za matematičare, međutim, one nisu neobjašnjive i mogu se razjasniti zakonima statističke verovatnoće, odnosno ‘zakonom velikih brojeva’ (i bivši zapadnonemački kanselar Helmut Šmit jednom je u šali, uporedio statistiku sa ženskim donjim rubljem, primećujući kako je ono što pokazuju sugestivno, ali je zato ono što skrivaju – bitno). Sa njihovog stajališta, u milijardama koincidencija koje se svakodnevno dešavaju između svih stanovnika naše planete, bilo bi najčudnije da takvih podudarnosti – nema. Pa opet, upravo je poznati matematičar Džon Njumen označio ovu pojavu kao ‘crnu magiju’.
Drugim rečima, veliki broj neizvesnosti teoretski daje izvesnost. Arturu Kestleru je to poslužilo kao povod da napiše knjigu ‘Koreni Slučajnosti’, u kojoj naglašava da su, delovalo to paradoksalno ili ne, upravo te zakonitosti u međuvremenu za fiziku i genetiku, osiguravajuća društva, kockarnice i institute za ispitivanje mišljenja – postale tako potrebno pomoćno sredstvo da tu vrstu ‘crne magije’ danas već prihvatamo kao pravilo.
Kestler kao primer navodi raspadanje radioaktivnih materija. Torijum C ima, recimo, period poluraspada od 60,6 minuta. U tom vremenu se raspadne tačno polovina neke količine tog radioaktivnog elementa. Ponašanje pojedinih atoma se ne može predskazati, ali je sigurno da će se u zadatom vremenu raspasti tačno polovina! Taj zakon, ne može se objasniti delovanjem fizikalnih sila. On, tako reći, visi u vazduhu. Ali, svejedno, funkcioniše!
