U novije vreme, istraživač Pol Haris, pokušao je, u studiji objavljenoj 1998. godine, da objasni poreklo ‘Zelene dece’. On je pošao od toga da oba hroničara koja su o događaju pisala, Vilijam od Njubirga (1136-1198), i Ralf od Kogešala (umro oko 1228. godine), nisu svedočila iz prve ruke, odnosno, zabeležila su ga mnogo godina nakon što se odigrao.
Postojanje Ričarda Kalnea i njegove kuće u Vajksu nikada nisu potvrđeni, a Ričard Bare, kanselar Henrija II, arhiđakon i kraljevski sudija krajem XII veka, koji se posle 1202. godine povukao da bi postao kanonik u Lejčesteru, teško da bi mogao da bude Agnesin muž.
Haris je zato dešavanja pomerio u doba vladavine Henrija II, koji je za razliku od Stivena progonio Flamance (severne Belgijance) – tkače i trgovce koji su se u velikom broju naselili u Engleskoj, počev od XI veka. Kulminacija se dogodila 1173. godine, kada je u bici kod Fornhema na hiljade Flamanaca bilo poklano.
On teoretiše da su deca, verovatno, živela u obližnjem selu Fornhem ST.Martin, i kada su im roditelji ubijeni u sukobu, dvoje flamanske dece pobeglo je u gustu, mračnu šumu u Telfordu. Tu su oboleli od ‘hloroze’, odnosno takozvane zelene bolesti, i koža im je, usled neuhranjenosti i unošenja hlorofila, poprimila zelenkastu boju. On veruje da su deca pratila crkvena zvona Bari Sent Edmundsa i odlutala u jedan od mnogih rudarskih hodnika, zaostalih od rudnika kremena, starih oko četiri hiljade godina, da bi u tom stanju neuhranjenosti, u čudnoj odeći i govoreći flamanski jezik, konačno stigla u Vulpit.
Hipoteza Pola Harisa nesumnjivo sugeriše verodostojne odgovore na mnoge od zagonetki vulpitske misterije, ali u celini ne funkcioniše iz mnogo razloga. Kada je Henri II došao na vlast i rešio da protera flamanske trgovce i tkače, oni su već generacijama živeli u Engleskoj. U građanskom ratu i u bici kod Fornhema bili su unajmljeni da se bore protiv Henrijeve vojske, zajedno sa pobunjenim vitezovima i tu su bili masovno pobijeni, ali teško da bi vodili svoje porodice sa sobom. Preživele je lokalno stanovništvo hvatalo u bekstvu i ubijalo. Međutim, što se tiče ‘nepoznatog jezika’, zemljoposednik Ričard Kalne, kod kojeg je Agnes radila kao služavka, ili neko od njegovih ukućana ili posetilaca, sigurno je bio dovoljno obrazovan da bi ga prepoznao kao flamanski, jer je bio raširen u istočnoj Engleskoj u to vreme!
U teoriju Pola Harisa ne uklapa se ni konfiguracija terena, jer on govori da se deca kriju u Telford šumi i čuju zvona Burija St.Edmundsa, a zatim kroz podzemne hodnike stižu do Vulpita. Pre svega, Sent Edmunds udaljen je oko 40 kilometara od Telford šuma i deca svakako nisu mogla da čuju zvona na toj udaljenosti. Osim toga, u ovom šumskom delu ni nema podzemnih prolaza koji bi vodili do Vulpita, a udaljenost od 50-tak kilometara, za decu koja gladuju, prevelika je za hodanje! Ni postojanje ‘udaljene reke’ o kojoj govori Agnes Bare nikako ne može da se poveže sa rekom Lark, koja je suviše uska da bi ‘razdvajala dva sveta’, ali je Harisova verzija i pored toga najšire prihvaćena.
Iako je priča poreklom iz XII veka, ona je kroz vekove neprestano podsticala maštu, pa se tako našla i u ‘Anatomiji melanholije’ Roberta Bartona, napisanoj 1621. godine, a koristeći originalne izvore, obradio ju je i Tomas Kajgtli 1828. godine u ‘Mitologiji bajki’. Ono što nas uvodi u možda pravu priču o folkloru i bajkama stare Engleske iz kojih, najverovatnije potiče legenda o ‘Zelenoj deci’, jeste publikacija iz 1595. godine o ‘Deci iz šume’, izdata u Norviču, koja smešta događaj u Vejlend Vud, blizu šume Telford, na granici Norfolka i Safolka. Ona govori o srednjevekovnom erlu od Norfolka kojem je, kao ujaku i staraocu, bilo povereno dvoje dece, dečak od tri godine i mlaa devojčica. Da bi došao do njihovog novca, okrutni ujak unajmio je dva čoveka da ih odvede u šumu i ubije ih, ali oni se sažale i ostave ih u šumi, gde su končno umrli od gladi i iscrpljenosti. Vulpitska varijanta, međutim, kaže da su preživeli pokušaj trovanja arsenikom – od čega im je koža bila zelenkasta – i da su onda pobegli u Vulpit gde su ih pronašli žeteoci.