Pred Vratima Smrti i Nazad. Da li su doživljaji posle zamiranja samo opsena uma ili istinski susreti sa onim svetom? Primeri koji opovrgavaju skepticizam naučnika. Milioni ljudi koji su bili na ivici smrti tvrde sa su napustili svoja tela i vinuli se u druge svetove. Postavlja se pitanje da li je to dokaz života posle smrti, ili su to samo poslednje iskrice misli umirućeg mozga?
O mnogim predsmrtnim ili posmrtnim doživljajima govore razni stručnjaci. Među njima i londonski neurolog, dr Piter Fenvik, koji se posebno usredsredio na polesnike posle životno opasnih hirurških zahvata. On stalno proučava takve pojave. Znatiželjan da sazna šta su videli, zapisuje izjave bolesnika koji su tokom operacije, ili posle nje ‘doživeli’ nešto neobično. Zasad on samo uzdržano izjavljuje da je prerano da bilo šta određeno kaže.
Njegova koleginica, dr Sjuzan Blekmur, fiziolog i parapsiholog na Univerzitetu Tapadne Engleske u Bristolu, i sama je doživela izvantelesno, astralno putovanje. Zahvaljujući tome, odlučila se za proučavanje ljudskog uma na Oksfordu. Tokom svojih istraživanja postala je vrlo skeptična prema svim paranormalnim pojavama – lucidnim snovima, odvođenju ljudi od strane vanzemaljaca, kao i uzmenjenim stanjima svesti. Ona tvrdi da se mnoga posmrtna iskustva (NDE – Near death experiences) mogu objasniti pojavom anoksije, to jest nedovoljnog dotoka kiseonika u mozak. Kada mozak trpi zbog nedostatka kiseonika, on zadržava u sebi okvirne oblike sveta koji potiču iz sećanja, a ne iz prizora. Pa, ako su te slike imalo slične snovima i sećanju dotične osobe, onda se mogu videti i iz ‘ptičije perspektive’.
O njenim teorijama se, međutim, žestoko raspravljalo. Profesor Dejvid Fontana sa portugalskog Univerziteta u Minhu, ističe da su u mnogim posmrtnim iskustvima pojedinci govorili o prizorima koji su za njih bili potpuno novi i teško bi se mogli iskonstruisati iz memorije, ili mašte. Profesor Fontana ne govori napamet, već dokazuje to eksperimentima na dobrovoljcima. Kada bi ih zatvorili u odaje sa smanjenim dovodom kiseonika, njihove i fizičke i mentalne sposobnosti – uključujući i memoriju – bile su pogoršane. Neki su zatim izveštavali da su imali halucinacije, ali nijedan nije imao jasna predsmrtna iskustva.
Dr Sjuzan Blekmur ne odustaje i tvrdi da je jasno da sama anoksija nije jedini način da se dođe u stanje NDE. Da odgovor možda leži u oslobađanju endorfina. To su supstance slične morfijumu, koje mozak proizvodi u trenutku stresa – dakle, one iste hemijske supstance koje izazivaju ‘uzlet izdržljivosti’ koji nas sprečava da osetimo neposredan bol posle loma kostiju, ili pri drugim povredama i udesima. Odatle proizilazi zaključak da, kada čoveku predstoji smrt, endorfin je prirodno uzglavlje za ‘dugi san’. Tvrdnje o paranormalnim vizijama za vreme predsmrtnih doživljaja možda proističu od izmešanih izmišljotina, preuveličavanja i nagađanja – jer ljudi očajnički žele dokaz da život posle smrti postoji. Bar ovako tvrdi dr Blekmur.
