‘Jedan čovek umire i, u trenutku kad dostiže tačku najveće fizičke patnje, čuje kako fa njegov lekar proglašava mrtvim. On počinje da čuje neku neprijatnu buku, glasno hujanje i zujanje, a u isti mah oseća kako se veoma brzo kreće kroz dugačak i mračan tunel. Nakon toga, odjednom ustanovljava da se nalazi izvan svog sopstvenog tela, ali još uvek u neposrednoj fizičkoj okolini, i vidi svoje telo sa izvesnog rastojanja, kao da je gledalac. Sa tog svog neobičnog položaja on posmatra pokušaje oživljavanja i nalazi se u stanju nagle emocionalne promene.
Nakon kraćeg vremena, on se pribira i počinje da se navikava na svoje čudno stanje. Zapaža da još uvek ima telo, ali telo sasvim drugačije prirode i sasvim drugačijih moći u odnosu na fizičko telo koje je ostavio iza sebe. Uskoro počinju da mu se dešavaju i druge stvari. Neka lica dolaze da ga pozdrave i da mu pomognu. On opaža duhove svojih rođaka i prijatelja koji su već umrli, i jedan mio, srdačan duh od one vrste kakvu još nikada ranije nije susreo – nekakvo biće od svetlosti – pojavljuje se ispred njega. To biće mu postavlja jedno pitanje, nevrebalno, da bi ga navelo da proceni svoj život, i pomaže mu u tome na taj način da mu prikazuje panoramski trnutni plejbek najvažnijih događaja u njegovom životu. U jednom trenutku on zatiče sebe kako se približava nekoj vrsti prepreke ili ivice, koja očigledno predstavlja granicu između zemaljskog i potonjeg života. Ipak, ustanovljava da se mora vratiti natrag na Zemlju, budući da vreme za njegovu smrt nije još došlo. U tom trenutku on se opire, jer se do sada već saživeo sa svojim doživljajem zagrobnog života i ne želi da se vrati. Ali, uprkos tom svom stavu, on se ponovo sjedinjuje sa svojim fizičkim telom i ostaje u životu.
Kasnije pokušava da sve to ispriča drugima, ali u tome ima poteškoće. Pre svega, ne može da nađe nikakve ljudske reči koje bi bile adekvatne za opisivanje tih nadzemaljskih epizoda. Takođe, ustanovljava da mu se drugi podruguju, i zato prestaje da priča. Ipak, doživljaj duboko utiče na njegov život, naročito na njegovo gledanje na smrt i odnos prema životu.
Kao što se može zamisliti, Mudijevo delo, kao i delo dr Elizabete Kubler Ros, još jednog pionira na ovom polju, naučna zajednica dočekala je sa velikim skepticizmom. I sam dr Mudi je priznao da njegovi dosijei o pacijentima ne predstavljaju naučni dokaz i da on nema statističke podatke kojima bi ih potkrepio. Ne može čak ni da nagađa koliki je broj ljudi koji doživljavaju ta iskustva.
Nedostatak naučnih podataka i kontrolisanih eksperimenata naveo je neke ljude na zaključak da su Mudijeva istraživanja nevažna. Ali, nagoveštaj mogućeg putokaza za poimanje tajni smrti suviše je jak da bi bio ignorisan, pa su se čak i skeptici dovoljno zainteresovali da pokušaju svoja sopstvena istraživanja.
‘Počeo sam da istražujem doživljaj stanja bliskog smrti zato što sam pročitao Mudijevu knjigu i nisam poverovao u nju’, kaže dr Majkl Sejbon, docent kardiologije na Emori univerzitetu u Atlanti. On i njegova saradnica Sara Krojcinger počeli su da intervjuišu one koji su preživeli stanje blisko smrti. Rezultati su ih iznenadili. Od 120 pacijenata, 40 odsto je izvestilo da su imali iskustvo ‘kao ona koja opisuje dr Mudi’. Slične statistike navodili su i drugi istraživači širom zemlje. Dr Kenet Ring, profesor psihologije na Univerzitetu Konektikat, izvestio je o gotovo 50 odsto slučajeva IDS kod 102 intervujisane osobe. Dr Fred Skunmejker, šef kardiovaskularne službe Bolnice svetog Luke u Denveru, izvestio je o 60 odsto slučejeva IBS kod 2.300 osoba – i svi su se oni uklapali u Mudijev model.
