Moji podmorničari, šest godina podmorničkog ratovanja leži iza nas. Borili ste se kao lavovi strasna nadmoć sabila nas je na usko područe. Nemoguće je nastaviti borbu iz baza koje nam preostaju. Podmorničari, nesalomivi u svojoj ratničkoj hrabrosti, polažete svoje oružje nakon herojske borbe kojoj nema ravne. S poštovanjem pamtimo naše drugove koji su svoju odanost Fireru i domovini zapečatili svojom smrću. Drugovi, sačuvajte i u budućnosti svoj podmorničarski duh s kojim ste se borili na moru, odano i nepokolebljivo, tokom
dugog blagostanja naše domovine. Živela Nemačka! – admiral Donitc, 4. svibnja 1945. godine, naređujući svojim podmomicama da započnu s povratkom.
Uz 16 nemačkih podmornica potopljenih u južnom Atlantiku izmedu oktobra1942. i septembra 1944. godine, od čega je većina bila uključena u tajne operacije, Britanija je odavno bila svesna da je Neuschwabenland moguća baza, ali svet je saznao za tu mogućnost tek nakon završetka rata u Evropi. 18. jula 1945 gdoine. Novine širom sveta fokusirale su svoje naslove na Antarktiku. New York Times je objavio ‘lzveštaji o utočištu na Antarktiku’, dok su druge novine tvrdile ‘Hitler je bio na Južnom polu’. Ti naslovi koji su potresli svet temeljili su se, delomično, na činjenicama. Novinski izveštaji i događanja u Južnoj Americi pobudili su pažnju sveta, a posebno vojnih snaga SAD i Velike Britanije. Tako se 10. juna 1945. nemačka podmornica bez oznaka predala argentinskoj momarici. Niikakvi drugi detalji nisu objavljeni. I dalje je bilo zagonetno gde se nalazi još barem stotinu drugih podmornica, kao što je primetio ugledni istoričar Basil Liddell Hart: ‘Tokom ranih meseci 1945. nemačka podmornička flota i dalje je rasla… U martu, podmornička flota dosegnula je svoju najveću snagu od 463 podmomice’.
Misterija se produbila kada se 10. jula 1945. nemači U-530 predao kod Mar del Plata u Argentini, a svetu je trebalo samo osam dana da to sazna. Međutim, zagonetka nemačkih podmomica nije završila s U-530. Nakon tek malo više od mesec dana, 17. augusta 1945, U-977 takođe se predao u Mar del Plati. Još zanimljivija bila je činjenica da je istog meseca U-465 potopljen u blizini Patagonije. Tek tri meseca nakon dostizanja vrhunca podmorničke snage Kriegsmarinea, pojavila se prva od nedostajućih podmomica. Nažalost, istoričari su skloni izbegavanju enigme o nedostajućim podmornicama, i takode se ne nudi nikakvo objašnjenje, osim što se opisuje sudbina 362 poznate podmomice. Nakon kapitulacije Nemačke u maju, predalo se 159 podmomica, ali još 203 potopila je njihova posada. To je bilo tipično za tvrdoglav ponos i nepokolebljiv moral podmorničkih posada. Uz tako puno nestalih podmomica – na kraju rata procenjeno je da ih nedostaje najmanje 40 – i s obzirom da je Britanija i dalje posedovala jednu od najvećih svetskih momarica i strateški smeštene teritorije na Folklandima i Antarktiku, Britanija je od svih saveznika bila u najboljem položaju da se obračuna s nacističkim utočištem. Morala je biti najbolje informisana o nestanku nemačkih podmornica zahvaljujući svojim teritorijima na južnoj hemisferi i carstvu koje je premda ruševno, još uvek bilo najveie u svetskoj istoriji. Obaveštajne službe uskoro su dokazima potkrepile sumnje kada su ispitani kapetani U-977 i u-530.
Kapetan Wilhelm Bemhard, koji je zapovedao U-530, tvrdio je da je u sklopu operacije Valkyrie 2, njegova podmomica krenula prema Antarktiku 13. aprila 1945. Na ispitivanju je otkrio u čemu se sastojala misija. 16 člamova posade navodno je pristalo na obali Antarktika i izbacilo brojne kutije u kojima su, izgleda, bili dokumenti i ostaci iz ‘Trećeg Rajha. Heinz Scheffer, kapetan U-977. takođe je tvrdio da je njegova podmomica potajno odnela ostatke iz Rajha. Međutim, manje je prihvatljiva teorija da su podmomice odnele ostatke Hitlera i Eve Braun na Južni pol, a druge teorije da su Sveti gral i Koplje sudbine takođe prebačeni na Antarktik samo zamagljuju istinu. Ono što potkrepljuje njihovu priču je slabo poznata činjenica da su 1983. specilalci došli u posed povjerljivog pisma koje je kapetan Scheffer napisao kapetanu Bemhardu, a u pismu Scheffer moli Bemharda da u svojim memoarima ne ulazi preduboko u detalje i, zapravo, izražava svoju želju da svet ne sazna istinu: ‘Svi smo se zakleli da ćemo čuvati tajnu, nismo učinili ništa pogrešno, samo smo slušali naređenja i borili se za našu rođenu Nemačku i njeno preživljavanje. Molim te, razmisli još jednom, nije li bolje prikazati sve kao bajku? Šta nameraraš postići svojim obelodanjivanjem? Razmisli o tome, molim te’.
Još jedna zagonetka koja nikada nije rešena bila je ona o teretu žive što se nalazio u U-859 koju je 23. septembra 1944. godine potopila podmomica HMS Trenchant, Britanske kraljevske momarice u Malačkom tesnacu u Javanskom moru, tako daleko od kuće i s tako neobičnim teretom – teretom koji se mogao koristiti kao izvor energije. Preživeli su britanskim zarobljivačima otkrili šta su prevozili, a ta informacija definitivno je pobudila zanimanje kada je njihovo otkriće preneseno britanskoj obaveštajnoj službi. U-859 nije bio izoliran slučaj. Mnoge nemačke podmomice bile su aktivne širom sveta, a mnoge su opskrbljivale Japance tokom celog rata, a što je neobično, čak i nakon kapitulacije Nemačke. U julu 1945. godine, jedna nemačka podmomica bez oznaka, navodno deo tajnog konvoja, dostavila je nov izum japanskim timovima za istraživanje i razvoj. Japanci su izradili i aktivirali uređaj. Uredaj je strelovito poleteo prema nebu, gde se neslavno zapalio. Nikada se nisu usudili izraditi još kojeg. Britanska momarica, koja je već preuzela mnoge nemačke podmomice koje su se predale u Norveškoj, bila je svesna da su mmoge druge pobegle, posebno ako se može verovati priči objavljenoj u latinoameričkoj štampi o tome kako je konvoj nemačkih podmomica potpuno uništio britanske razarače koji su ga napali. Godine 1945. 2. maja, El Mercurio i Der Weg tvrdili su da je poslednju pomorsku bitku Drugog svetskog rata između Kriegsmarinea i Kraljevske momarice dobio Kriegsmarine, i da je u zapadnoj štampi priča bila zataškana zbog straha od ohrabrivanja nemačkog otpora. Navodno je pošteđen samo jedan razarač, i tvrdi se da je kapetan izjavio: ‘Neka bi mi Bog pomogao da nikada više ne susretnem takvu silu’. lako je priča prećutana i britanska vlada nikada nije priznala istinitost događaja, glasine o toj pomorskoj bici širile su se među bivšim mornarima
Nestale podmornice bile su deo Antarktičke slagalice koju je Britanija sastavljala otkad su nacisti prvi put poslali admirala Ritschera na njegovu polarnu misiju koju je sponzorisala Tula (tajno nemačko društvo). A
uz britansku obaveštajnu mrežu – SOE (Special Operations Executive)
i SIS (Secret Intelligence Service) koja je savezničkim snagama pružala doslovno sve informacije dobivene putem aparata Enigma (super tajni uređaj za deširovanje) i njene ogromne europske špijunske mreže tokom rata, slika se polako otkrivala. Jedan od najboljih primera uspešnosti britanskih obaveštajaca
bilo je to što su saznali za nacistički tajni program razvoja atomskog oružja, što je RAF-u pomoglo da bombarduje nacističku tajnu istraživaču stanicu u Peenemunde na Baltičkom moru. Nemcima nije bilo jasno kako su Britanci uspeli i čuti za nju, a kamoli kako su je uspeli bombardovati.