Ali, šta su ti vampiri koji su bukvalno na smrt prestravili Mićuru? Vampiri su leševi, ni mrtvi ni živi, koji noću ustaju iz groba i sišu krv živih bića. Oni postepeno ispiju krv svojih žrtava, koje zatim i same moraju da postanu vampiri. Legendarna postojbina vampira je u istočnoj Evropi, preciznije rečeno, u Rumuniji. Tu, u prokrajini Transilvaniji, engleski pisac Brem Stouker smestio je pozornicu svoje čuvene priče o Drakuli. Njegov grof Drakula, raširenih nozdrva, krvavo-crvenih usana i dugih oštrih zuba, tipizira našu predstavu o vampiru. Ali, poput drugih legendarnih vampira, Drakula je lako mogao da se pretvori u neku životinju, na primer vuka ili slepog miša. Vampir može da se pretvori čak i u paru i da se tako provuče kroz pukotine prozorskih okvira u traganju za svojom žrtvom. Kad grozna gozba krvlju bude završena, vampiri se povlače natrag u svoje mrtvačke sanduke, gde ih je lako prepoznati po odličnoj očuvanosti njihovog tela. Bez obzira koliko su dugo bili sahranjeni pod zemljom, kaže legenda, oni izgledaju kao da su još uvek živi. Beli luk, so, ili raspelo mogu da ih oteraju, ali jednini način na koji mogu da se unište jeste da im se probode kolac kroz srce – pri čemu oni ispuštaju jedan grozan samrtnički krik. Isto tako, ponekad je potrebno da im se odrubi glava, i da budu spaljeni.
Primitivno praznoverje? Svakako, reći će mnogi. Pa ipak, MIćura je verovao u to. Bio je uveren da vampiri postoje i to ne samo u dalekim šumama Transilvanije. Demetri Mićura je verovao da su mu vampiri ugrožavali život u jednom britanskom gradu sedamdesetih godina prošlog veka.
Istražni sudija je napomenu da je čovek istinski verovao u to. On je poricao da je Mićura bio lud, mada je dozvoljavao mogućnost da je ‘možda bio opsednut’. Poljak, koji se rodio 1904. godine, izgubio je sve u drugom svetskom ratu. Stigao je u Englesku po završetku rata bez igde ičega.
Istražni sudija je rekao: ‘Ja se bavim isledničkim poslom već dugo vremena i video sam u sudnicama slučajeve svih mogućih vrsta. Video sam sve vrste izopačenosti, sve vrste besmisla, pa zato mogu zamisliti duševno stanje tog čoveka. Mnoga zla su njega zadesila. U redu, kad je već tako, ja ću se držati zla – i tako je i došlo do toga da veruje u vampire. Ubeđen sam, posle ove istrage, da se taj čovek istinski plašio vampira i da nije pokušao da ubije samog sebe’.
Čak i u Njujorku, svakako najneprikladnijem mestu za pojavljivanje vampira, publicista Džefri Blit izvestio je o dva neobična slučaja. Jedna devojka, koja je rekla da se zove Lilita, ispričala je dvojici psihijatara kako je na groblju videla nekog mladića koji je pokušao da je poljubi. Uglavnom, umesto da pristane na poljubac ona je zarila zube u mladićev grkljan tako silovito da je potekla krv. Izjavila je: ‘Ja nikada nisam o sebi mislila da sam Drakula, već pre jedna veoma zla osoba koja voli ukus krvi’. Drugi vampir bio je jedan mladić po imenu Karl Džonskon, koji se ušunjao u spavaću sobu svoje sestre dok je ona spavala, blago bocuo njenu nogu a zatim joj sisao krv. To ga je učinilo žednim ,rekao je, a zatim objasnio kako je osećao da dobija neku novu snagu dok je izvlačio krv iz svoje žrtve.
