U jesen 1994. godine, Sju i njen mladić Džim vozili su se poznatim putem prema Folbruku, u Kaliforniji, prilazeći mu sa juga Mišn Roudom. ‘Bio je petak uveče, i ja sam se čudila da, od kada smo skrenuli na taj put nismo susreli nijedno vozilo, čak ni iz suprotnog pravca’, ispričala je Sju. ‘Folbruk je, istina, mali grad, ali je put inače prometan.
Znam da je bilo 18h i 24′, jer sam upravo gledala u narandžasti displej na stereo uređaju, kada su kola iznenada stala i svetla se ugasila. Bila sam zbunjena i pomislila sam da smo ostali bez goriva, mada sam znala da smo napunili rezervoar do kraja. Krećući se po inerciji, kola su se zabila u gomilu smeća koja se nekako stvorila ispred nas.
Džim je pitao šta se to događa, ali nisam znala da mu odgovorim. Imala sam osećaj kao da sam se trgla iz nekakvog dremeža. On je izašao iz kola, došao do moje strane i ja sam se prebacila na sedište suvozača. Čim je seo i okrenuo ključ – motor je startovao i mi smo otišli, a smeće je nestalo kao da ga nije ni bilo. Kako smo odmicali, bila sam sve više sigurna da se nešto čudno desilo, jer je na satu sada bilo 18h i 36’. Dvanaest minuta je prošlo, ne znam kako, jer čitav događaj, i pored najbolje volje da ga ‘produžim’, nije mogao da traje više od minut i po maksimalno!’
Veoma čudno iskustvo ‘izgubljenog vremena’, po svemu sudeći sa odlaskom u prošlost, doživeo je Džon iz Stouk-on-Trenta u Engleskoj kao dečak, kada je sa svojim prijateljem jednog dana bio na putu za školu. Krenuli su oko 13h i 30′ i zastali kod jedne građevine, gledajući zidare kako rade. U tom času, kada su prišli bliže, primetili su nedaleko jednu manju kućicu iz koje je izašla stara gospođa i pozvala ih na limunadu. Ušli su, i kako tvrdi Džon, nisu se zadržali više od nekoliko minuta, nakon čega su produžili put do škole. Ali, na njihovo iznenađenje, bilo je već četiri popodne kada su stigli i škola se zatvarala, mada im od kuće do nje, sa zadržavanjem, nije trebalo više od 20 minuta. Još čudnije je bilo to što su Džon i njegov drug narednog dana na istom putu, kod iste novogradnje, uzalud tražili kućicu u kojoj su pili limunadu – ni njoj, ni staroj ljubaznoj gospođi nije bilo ni traga, ni glasa!
Jedino objašnjenje, čini se, jeste da su dečaci na neki način dospeli u vreme kada je zaista postojala takva kuća na tom mestu, i dok su u njoj, odnosno u prošlosti, proveli nekoliko minuta, u ‘stvarnom’ svetu prošlo je više od dva sata.
