U početku se mislilo da je samo pitanje dana kada će se utvrditi identitet pokojnika, ali kako je vreme prolazilo, to se pokazalo neizvodljivim. Dva policijska službenika obišla su sva brodvejska pozorišta s fotografijom nepoznatog, a treći je otišao na adresu naznačenu na posetnici.
Rezultat: među glumcima nije bilo čoveka sa Tajms skvera, dok je ime Rudolfa Fenca u Petnaestoj aveniji broj 372 bilo potpuno nepoznato. Takođe da nije bilo ni u telefonskim imenicima.
Slučaj je zatim poveren policijskom kapetanu Hjubertu V. Rimu, koji se bavio traženjem nestalih osoba. Bilo bi dobro da se sazna odakle je došao taj čovek, rezonovao je on. Da je izašao iz bara, trgovine, pozorišta ili nekog restorana? Daćemo u novine njegovu sliku u onom ekstravagantnom kostimu – možda će se javiti neko ko ga je slučajno video…
Sutradan je potret neznanca osvanuo u svim njujorškim novinama. Uskoro se kapetanu Rimu javilo nekoliko osoba koje su 14. juna oko 23 sata bile na Tajms skveru. Ali, umesto da se stvar razjasni, svedočenja su doprinela još većoj misteriji. Izvesna Simona Kinkers je pod zakletvom rekla:
– Izašla sam sa prijateljem iz bioskopa. Na trotoaru je bilo mnogo sveta. Odjednom je među nama neobjašnjivo iznikao taj čovek. Sećam se da sam se zapitala odakle se pojavio? Zatim sam pomislila da je to možda nekakav tip koji reklamira neku pozorišnu predstavu ili deli prospekte. Iznenadila sam se kada sam opazila kako preplašeno bulji u svetleće reklame. Upitao me je: ‘Šta se to događa? Da li je izbio požar? Onda je ne čekajući odgovor krenuo kroz gomilu prema kolovozu.
Drugi svedok, M. Barnet, prijatelj Simone Kiners je izjavio:
– Upravo smo izašli iz bioskopa. Hodao sam izasvoje prijateljice, kad se najdnom pojavio taj neobični čovek između nas. Kako? Ne znam. Jedino mogu reći da ga trenutak pre nije bilo. Uočio sam ga zbog njegove neobične odeće i velike cigare u ustima. Ali, od svega mi je najčudniji bio izraz njegovog lica. Začuđeno me je posmatrao, kao da sam neki fenomen. Onda se ogledao oko sebe. Učinilo mi se da je istinski preneražen što se našao u gomili ljudi kojoj smo i mi pripadali. Zatim je podigao pogled prema neboderu i promrmljao: ‘O Bože!’ Posle toga je još nešto dodao, nešto o požaru i naglo krenuo prema ulici, kao da je hteo da pobegne…
Javilo se još nekoliko svedoka koji su potvrdili izjave Barneta i Kinersove. Ali, jedan koji se nalazio na rubu pločnika kada se dogodila nesreća je dodao:
– Kada je nepoznati stigao do kolovoza, opazio sam da prestrašeno gleda u semafore na raskrsnici, kao da ih nikada pre nije video. Okrenuo se prema meni i rekao mi pokazujući na automobile koji su jurili: ‘Šta je to’? Bio je užasnut. Najednom je krenuo prema sredini ulice. Povikao sam za njim: ‘Pazite’! Ali, on me više nije mogao čuti – kola su ga već pregazila.
