Većina važnih učesnika napada na Jugoslaviju, okončali su živote u teškim mukama. Svi su imali jezive bolove u glavi i ušima(!), a pomenute tegobe počele su, kao po komandi, 27. marta ili 6. aprila. Svi su imali i gotovo identičan san: ulaze u Rajhskancelariju u Berlinu, na sastanak sa Adolfom Hitlerom i, od nesnosnog bola u glavi, prouzrokovanog zvukom koji po podu prave cipele i čizme, ne mogu da priđu vratima kancelarije vođe Rajha. Zanimljivo je da mnogi od njih nisu nikad ni videli Berlin, a kamoli Firerovu kancelariju. Oni koji su bili pozivani na konferenciju kod Hitlera, stajali su u čekaonici, okrugloj dvorani Rajhskancelarije. Ađutant vođe Rajha, bezglasno i pokretom ruke, poziva prisutne da ga slede. Svi polaze za njim u hol čija je tavanica visoka četiri metra. Iz hola idu dalje kroz visoka vrata pored kojih, sa obe strane, stoje esesovci u crnim uniformama. Zatim ulaze u ‘Dvoranu mozaika’, dugačku sto četrdeset i šest metara, obloženu crvenkastim mermerom sa istaknutim zlatnim nemačkim orlom, u kojoj takođe stražare esesovci. Pod, isto mermeran, pastelne crvene boje (Hitlerovi biografi tvrde da je on najviše voleo tu boju), ukrašen je i prošaran zlatnim mozaikom, po čemu je glavna dvorana Hitlerove rezidencije, Rajhskancelarija u Berlinu, i dobila ime. Nije zastrta tepisima, ali koraci se na ovom mermeru ne čuju, niti odzvanjaju. To će dugo dovoditi u nedoumicu svakoga ko ovde prvi put bude kročio, naveo je u memoarima, posebno u knjizi ‘Spandauer Tagebucher’, objavljenoj 1979. godine u Štutgartu, arhitekta i ministar ratne proizvodnje Trećeg rajha, Albert Šper.
U ovoj priči, nije važan mermer, već prokletstvo ‘zvuka tišine’, nesreća koja prati posredne i neposredne aktere puča i kasnije počinjenih zločina u Beogradu i loša sudbina njihovih potomaka.
Deme Stojai, general, mađarski poslanik u Berlinu, čest gost Hitlera i Rajhstaga, bio je, u stvari, Srbin Dimitrije Stojaković, rođen u Vršcu 1883. godine. Kad su nemačke jedinice okupirale Mađarsku, postao je i predsednik vlade. Od Hitlera je tražio dozvolu da uništi sve što je bilo srpsko. Njegovi poslušnici su u Starom Bečeju i Novom Sadu pobili na desetine Srba tokom 1941. godine. Kao ratni zločinac, osuđen je na smrt i streljan 1946. Ono šta je sanjao, Stojai je ispričao svom prijatelju: ‘Vidim sebe kod Firera u onoj dvorani.
Ko zna koliko sam puta tu bio, pogotovo kad su Jugosloveni napravili ono… Uvek sam u cipelama, ništa se ne čuje dok hodam, a opet mi u glavi sve odjekuje… Ne mogu da stignem do Firerove kancelarije, puca mi u glavi, iz ušiju mi teče krv… Budim se mokar, raščupan, krvavih noktiju… Tek posle vidim da sam sebe grebao po glavi…’ Ovaj san je Stojai prvi put ispričao svom kolegi iz Mađarskog parlamenta, negde pred kraj rata.
Samo nekoliko dana pre nego što će biti pogubljen, Stojai je udarao glavom o zid svoje zatvorske ćelije i vikao: ‘Čujem, sve čujem!’ Još sedmorica bitnih učesnika napada na Jugoslaviju okončalo je svoje živote u mukama. Svi su imali spremljene svoje memoare za objavljivanje, ali je samo jedan od njih uspeo da ih objavi. Bio je to Valter Šelenberg, SS-grupenfirer (general major), načelnik Odeljenja za inostranstvo Glavnog ureda bezbednosti Rajha.

Šelenberg je bio zadužen da napravi ‘knjigu’ svih sumnjivaca koji žive u Srbiji a koje treba pohapsiti čim nemačke jedinice uđu u srpsku prestonicu. Šelenbergu je po završetku rata tajno suđeno a pojavio se i u Nirnbergu kao svedok. Umro je u Torinu 1952. godine. Imao je samo 42. godine. Oni koji su proveli poslednje godine sa najmlađim SS generalom, tvrdili su da je trpeo nesnosne bolove u glavi. Prokletstvu tu nije bio kraj. Dimitrijevi direktni potomci nasledili su njegovu zlu sudbinu. Naime, Stojaijevi ili Stojakovićevi srodnici u Mađarskoj , Bačkoj i Sremu imaju zajedničko samo jedno: umiru od tumora na mozgu, ili zbog povrede glave. Priče o prokletstvu Stojakovića objavljivane su u emigrantskim časopisima, koji su pedesetih godina prošlog veka izlazili u Americi i Kanadi, a u pojedinim je objavljivano njegovo porodično stablo. Kad su, krajem devedesetih, otpočeli ratovi na našim prostorima, štampa u emigraciji se više nije bavila Stojaijem, jer su pojedini njegovi potomci postali ugledni političari, sportisti i direktori.