Klinička smrt nastupa kao rezultat prestanka rada srca, prestankom disanja i hipoksije mozga – nedostatak kiseonika u njemu. Deset sekundi nakon prestanka rada srca mozak se ‘zaključava’ – elektroencefalogram pkazuje ravnu liniju. Glavni problem prilikom istraživanja posmrtnih uspomena jeste taj što ni pacijent ni doktori ne mogu da utvrde kada se tačno desilo iskustvo bliske smrti.
Doktor Van Lomel je sebi postavio konkretan zadatak – da s maksimalnom uverljivošću objasni da je SBS bilo iskušano u vreme kliničke smrti, pri ravnoj lini elektroencefalograma, a ne u onom momentu kada se mozak ‘uključuje’. To znači da spoznaja funkcioniše nazavisno od rada mozga. Kao jedan od najupečatljivijih primera, Lomel ističe slučaj koji je ispitala njegova saradnica. U klinikusu doveli pacijenta u komi. Veštačko disanje, masaža srca i defibrilacija nisu davali rezultate. Mozak je umro, a elektroencefalogram je prikazivao ravnu liniju. Kada su odlučili da primene intubaciju, pokazalo se da pacijent ima zubnu protezu. Saradnica ju je izvadila i stavila na stolicu. Kroz pola sata pacijentu se normalizovao ritam srca i pritisak. Nakon nedelju dana, kada je ista saradnica raznosila lekove, ‘vakrsrnuli’ ju je video i rekao: ‘Vi znate gde je moja proteza. Vi ste je izvadili i stavili na stolicu’. Prilikom daljeg ispitivanja, ostalo je jasno da je čovek video sebe kako leži na krevetu. On je do najsitnijeg detalja opisao salu i ponašanje svih koji su prisustvovali njegovoj ‘smrti’. On se bojao da će doktori obustaviti reanimaciju i očajno se trudio da im da neki znak da je još živ.
SBS se pojavljuje sve češće, zato što sa primenom savremenih metoda reanimacije ljudi češće ostaju živi. Sadržaj vizija onih koji su imali iskustvo kliničke smrti, jedinstven je u celom svetu. Subjektivan karakter preživljavanja, ličnost, kulturni i religiozni faktori opredeljuju samo način izražavanja i bogatstvo rečnika, stil i interpretaciju doživljaja. Doktor Van Lomel je sa svojim kolegama i istomišljenicima uveren u to da je saznanje sposobno samostalno da obitava. Da bi se isključile mogućnosti lažnih sećanja, religiozne egzaltacije i slične stvari, naučnici su pažljivo izučili sve faktore koji utiču na pacijente. Svi ispitanici su bili psihički zdravi. Među njima su bili ljudi starosti od 26 do 92 godine, žene i muškarci, različitog stepena obrazovanja i religioznosti, upoznati ili ne sa SBS. Zaključci dr Lomela su bezuslovni. SBS se pojavljuje u momentu prestanka rada mozga: iskustvo smrti se ne objašnjava fiziološkim uzrocima, kao što je nedostatak kiseonika u mozgu. Na dubinu doživljenog iskustva utiču pol pacijenta (žene po pravilu imaju dublja osećanja nego muškarci) i uzrast. Većina pacijenata koji su imali najdublje iskustvo smrti ipak ipak umire u narednih 30 dana nakon reanimacije, a vizuelni doživljaji slepih pacijenata se se razlikuju od onih koji vide.