Postoji mnoštvo različitih teorija koje pokušavaju da objasne postojanje duhova. Najšire prihvaćena mogućnost je da su duhovi, u stvari, duše umrlih ljudi koje se mogu, pod izvesnim okolnostima, ukazati živima. Ostale teorije taj fenomen nastoje objasniti materijalistički, kao ovozemaljsku pojavu. One, u suštini, na svaki način pokušavaju izbeći priznanje bilo kakve stvarnosti izvan materijalne i bilo kakvog života osim fizičkog. Jedna teorija glasi ovako: u toku ekstremnog emocionalnog ili psihičkog stresa, mozak oslobađa ogromnu količinu električne energije. Taj električni talas može se povezati sa nekim mestom i biti preuzet od strane drugih mozgova, pod izvesnim uslovima. To je teorija koja objašnjava zašto je tako mnogo viđenja povezano sa ubistvima i nasiljem. Povezivanje duhova sa telepatijom na ovaj način otvara ceo skup drugih teorija.
Izvesni ljudi prođu sav svoj život bez susreta sa duhovima, tako da bi iz toga sledilo da misterija njihovog viđenja mora biti povezana pre sa videocem nego sa okolnostima viđenja. Jesu li neki ljudi mentalno budniji od drugih, pa mogu da se uključe u neku drugu dimenziju, ili ti ljudi koji svedoče o duhovima ne funkcionišu ispravno?
Ova poslednja teorija je teorija epilepsije koju sad nauka istražuje. Ona polazi od činjenice da svaki čovek ima izvestan stepen epilepsije u svom mozgovnom sklopu. Neki trpe reakcije na epilepsiju imajući napade, ali očigledno svačiji duh ‘isklizne’, s vremena na vreme, i ti prolazni momenti ističu se kao objašnjenje za viđenje sablasti svih vrsta.
Ova teorija izgleda manjkava kad se primeni na slučajeve kad postoje mnogi svedoci prisustva duha i gde ima fizičkih dokaza, odnosno gde su duhovi prouzrokovali neku materijalnu štetu.
Kad mozak ima neku nekontrolisanu grešku, onda on pojedinca dovodi u ulogu ‘videoca’. Šta se podrazumeva pod ‘videočevom ulogom’? Zamislite da ste za delić sekunde projektovani van svoga tela i da ste svedoci nečega što se dešava negde u drugom vremenu i prostoru, odnosno kao da ste nakratko uključeni u drugačiji kanal percepcije.
Neki veruju da je ovo povezano sa ‘deja vu’ efektom, odnosno kada nešto doživimo pa nam se učini da smo sve to doživeli već ranije. Ova teorija pretpostavlja da mozak ima jedan mali nekontrolisani grč koji meša poruke koje idu od oka ka mozgu, tako da za delić sekunde mozak odloženo vidi, misleći da je to već video. Poruke ka oku i od njega vrte se u drugom delu mozga i zatim konačno nalaze svoj cilj. Dok se ovo dešava, mozak gleda ponavljanje nečega što se upravo desilo i pogrešno misli da se događaj, koji se u realnosti upravo desio, opet dešava po prvi put. On je zbunjen. Oni koji su uključeni u naučno istraživanje ovog ‘mozgovnog putovanja’ ubeđeni su da će se razjašnjenjem ovog fenomena naposletku objasniti sve misterije, od duhova do NLO-a. Ali, ovo je prilično ambiciozno od njih, da nekažemo, vrlo glupavo!
