Otkako su parapsihički doživljaji počeli da se ispituju naučnom metodologijom, smele istraživače kopkalo je pitanje je li moguće ostvariti nekakav instrumentalni ili elektronski kanal komunikacije između sveta živih i mrtvih. I Edison i Markoni odlučno su tvrdili da se može napraviti mašina koja bi povezala materijalni i nefizički svet.
Oni su čak izgradili grube skice takvih uređaja. Jedan ‘medijumski telefon’ bio je stvarno konstruisan tamo negde dvadesetih godina prošlog veka, ali nije ostavio neki naročiti utisak na istraživače specijalnih psihičkih sposobnosti čoveka.
Kao i njegov pronalazač, ubrzo je potonuo u zaborav. U međuvremenu, jedan ekscentrični Holanđanin stigao je u Englesku četrdeset i neke godine prošlog veka noseći šemu za ‘spiritistički radio’. Ni od toga nije bilo ništa.
Ali, mada još niko nije izumeo pouzdan parapsihički telefon, jevljali su se oni koji su čuli ‘glasove mrtvih’ kako spontano dopiru iz radia, preko pojačala i sa elektromagnetne trake. Baš ova poslednja pojava, tačnije, tvrdnja da se glasovi umrlih mogu snimiti u vidu tonskog zapisa, predmet je ozbiljnih sporova u savremenoj parapsihologiji. To je debata koja još traje i vruća je tema kao i ranije.
Ovaj fenomem prvi put je privukao pažnju široke javnosti 1960. godine, kada je 60-godišnji Fridrih Jurgensen (slika gore desno), bivši operski pevač i filmski režiser, izjavio da je na magnetofonu uspešno snimio glas svoje pokojne majke! Štaviše, tvrdio je on, to može svako pod uslovom da se pridržava nekih pravila. Ipak, nije sasvim jasno na koji je način Jurgensen zapazio tu pojavu jer je on sam dao dve verzije događaja. Govorio je da je slučajno došao do ovog otkrića dok je snimao cvrkut ptica u svom dvorištu. Preslušavajući snimak čuo je glas svoje majke kako ga doziva po imenu između dva cvrkuta ptica.
Jurgensen je, naravno, bio toliko iznenađen da je pokušao da ponovi ovaj neverovatni događaj na taj način što je sistematski snimao cvrkutanje ili je jednostavno uključivao magnetofon dok je normalno razgovarao sa živim prijateljima i rođacima. I gle čuda! Kad bi reprodukovao te snimke, često je na njima otkrivao dodatne glasove. Ponekad su izgovarali imena pristunih u sobi, a povremeno čak i komentarisali ranije razgovore!
On je sam sve ovako opisao: ‘Posle neprijatnog iznenađenja koje sam doživeo snimajući pesmu jedne zebe, prvo sam pretpostavio da je moj magnetofon oštećen prilikom putovanja iz grada na selo. Ali onda sam shvatio da zbrka na snimku nije slučajna. Nekoliko nedelja kasnije ponovio sam eksperiment u jednoj maloj šumskoj kolibici. Nisam imao pojma šta očekujem. Proturio sam mikrofon kroz prozor. Samo snimanje proteklo je bez teškoća. Kad sam pustio snimak, čulose cvrkutanje u daljini, zatim tišina. Iznenada, niotkuda, razlegao se jedan ženski glas na nemačkom: ‘Fridl, mali moj Frdil, čuješ li me?’ Imao sam utisak da je to bilo izgovoreno s ogromnim naporom i glas je zvučao zabrinuto. Ali, siguran sam, i bez trunke sumnje, da je to bio glas moje majke koja me je zvala po imenu. Moja majka je umrla četiri godine ranije u Švedskoj. Tako je sve počelo.’
