Mit o elektro biologiji. ‘Skupljao sam kosti iz kosturnica i krao, svojim profanim prstima, izvanredne tajne ljudskog organizma’, kaže doktor Frankenštajn u čuvenom romanu Meri Šeli. On je sebi za cilj postavio stvaranje ljudskog bića isključivo naučnim sredstvima. Dugo je radio na tome, da bi najzad uspeo, jedne kobne novembarske noći, u jedan sat izjutra, dok je ‘kiša zloslutno udarala o prozore a sveća se polako gasila’. Prenevši ‘iskru života’ u to nepokretno obličje koje je ležalo pred njegovim nogama, video je kako ono otvara svoje tamne žute oči i mrda svoje udove grčevitim pokretima. Radoznali čitalac će se zapitati: kakva li je to iskra života?
Meri Šeli je u svom romanu objavljenom 1918. godine, vrlo malo rekla o sredstvima koja je njen junak koristio za ostvarivanje svog cilja. On sam ja kategorički odbio da oda svoju tajnu kada je od njega zatraženo da to učini: ‘Da li biste želeli da svetu i sebi samima stvorite demonskog neprijatelja? Strpljenja, strpljenja! Čujte prvo moje nevolje, i ne tražite da uvećate sopstvene’.
U nekim ekranizacijama svog dela, doktor Frankenštajn koristi nebeski elektricitet. Ovaj Moderni Prometej prikazan je kako, uz pomoć munja, oživljava monstruoznu skupinu organa, pozajmljenih od raznih leševa. Kao što je Prometej ukrao vatru od bogova, tako je i doktor Frankenštajn, jedne olujne noći, od neba pozajmio ovaj vitalni fluid. Sama Meri Šeli, međutim, ostavlja otvorenim i druge mogućnosti.
Prvo izdanje romana snabdeveno je predgovorom čiji je autor pesnik Persi Šeli, Merin muž. U predgovoru stoji i sledeće: ‘Ideju na kojoj je zasnovana ova izmišljena priča dr Darvin i nekoliko nemačkih fiziologa nisu smatrali neostvarivom.’ Ovde očigledno nije reč o Čarlsu Darvinu, koji je u to vreme imao samo osam godina.već o Erazmu Darvinu, njegovom dedi. Pozivanje na nauku treba da nas uveri da ovde nije reč ni o kakvom čudu. Fizika i hemija omogućiće čoveku, smatra Persi Šeli, da postane rival Bogu. On nastavlja: ‘Naše znanje je toliko napredovalo da bi neobičan Frankenštajnov poduhvat mogao i da se ostvari. Priča o čudovištu koje na kraju ubija svog tvorca nema za cilj da izazove ‘natprirodni strah’, kao što je to slučaj sa pričama o vampirima. Ovde nije reč o bajci, već o začetku jedne tradicije.’
Roman o Frankenštajnu treba da nas navede da razmislimo o mogućim posledicama razvoja nauke i tehnike. Juna 1816. godine, Meri je učestvovala u jednoj veoma živoj raspravi o ‘načelu života’. Zajedno sa Bajronom, Persi Šelijem i doktorom Polidorijem, ona je razmatrala mogućnost da se leševi ožive pomoću elektriciteta. Galvani je 1791. objavio svoje čuveno delo o manifestacijama ‘animalnog elektriciteta’, a 1800. se pojavila Voltova baterija. Time su otvorene velike mogućnosti za razvoj fiziologije. Sama Meri Šeli kaže da je upravo u to vreme u njoj počeo da se rađa lik Frankenštajna. Zašto galvanizacija, pitali su se mnogi, ne bi omogućila da se u mrtva tela vrati ‘vitalna toplota’?
Jedan umetnik, piše Meri Šeli, mora biti užasnut ovim ‘zastrašujućim fantazmom’ koji predstavlja ismevanje Tvorca. Ipak, možda bi spekulacije Erazma Darvina mogle da se izrode u jednu savršenu biotehnologiju. Šta je mislio sam doktor Darvin?
Po njemu, svi organizmi potiču od jednog ‘živog vlakna’ i pojava života, kao i sama evolucija, ne zahtevaju, dakle, neposredno Božje učešće. U ‘Hramu prirode’, posthumno objavljenom 1803. (Darvin je umro 1802. godine), on će precizirati ovu misao: sve biljke i životinje koje danas postoje potiču od mikroskopskih bića spontano rođenih u prvobitnim okeanima. Erazmo Darvin se, između ostalog, zanimao i za elektricitet. Bio je prijatelj Bendžamina Franklina, pronalazača gromobrana, i mnogo je vremena posvetio proučavanju atmosferskog elektriciteta. Formulisao je smele hipoteze o ulozi električnih i magnetskih etera. Sve je to moglo da podstakne intelektualnu publiku s kraja XVIII i početka XIX veka na sanjarenje o budućim naučnim disciplinama, pogotovo maštovitu Meri Šeli.
Iako ona samo njega spominje, Erazmo Darvin nije bio jedini koji je inspirisao Meri. Počev od druge polovine XVIII veka, mnogi naučnici su razmišljali o biološkom dejstvu elektriciteta. nemački filozof Šeling je u svojim ‘Idejama za filozofiju prirode’ (1797) naveo primer Joakima Ditriha Brandisa i njegovog dela o ‘vitalnim silama’. Spekulišući o fiziološkim vitalnim procesima, ovaj naučnik je tvrdio da je upravo elektricitet ta vitalna sila.
Slične ideje nalazimo i kod Lamarka koji je 1802. godine objavio svoja ‘Istraživanja o organizaciji živih tela’. Odakle dolazi ‘vitalno kretanje’. Prema Lamarku, polno oplođavanje nije uvek neophodno. Zahvaljujući toploti i elektricitetu priroda može da pod određenim okolnostima oživi izvesne materije. Nije li toplota ‘majka stvaranja’ i ‘materijalna duša živih tela’? Najvažniju ulogu Lamark je pripisivao ‘eteričnoj vatri’, ‘električnom fluidu’. Uzrok koji izaziva organske pokrete, kaže on, fizičke je prirode. Kalorije, elektricitet i magnetni fluid igraju ključnu ulogu. Doktor Frankenštajn bi mogao da usvoji sledeću tvrdnju: ‘Čini mi se da su kalorije i elektricitet savršeno dovoljni da se proizvede taj suštinski uzrok života’.
