Ukoliko pokažete fotografiju Kejt Mos nekoj gomili ljudi u Indiji, najverovatnije ćete videti kako oni reaguju prilično sažaljivo. Tipična reakcija tamošnjeg stanovništva bila bi: ‘Zašto je tako mršava, da nije malo bolesna’?
U Indiji modeli i fimske zvezde vole da budu malo punašniji. Pa ipak, po po mišljenju psihologa Sendla, postoje univerzalne norme u pogledu onoga što se smatra za privlačno, ali to manje stoji u vezi sa onim što imamo, a više je u vezi sa načinom na koji koristimo ono što imamo.
Kako kaže Sendl: ‘Postoje izvesni facijalni signali i telesni gestovi koji su univerzalni, a privlačnost je, kako izgleda, jedna uzajamna igra između kulture i onoga što je urođeno’.
Da bi dokazali tu tezu, psiholog Monika Mur sa Vebsterovog univerziteta u Misuriju, SAD, provela je više od 2.000 časova u posmatranju ženskih manevara flertovanja u restoranima, barovima i raznim prijemima. Dok bi nas evolucioni psiholozi uveravali da su pažnju muškaraca najviše privlačile žene sa najsimetričnijim crtama lica ili sa najboljim proporcijama kukova, u stvarnosti su žene koje su privukle najveću pažnju bile one koje su odašiljale najveći broj signala.
Ali, ma koliko da je dobar flert kadar da donese uspeh širom globusa, još uvek postoje ogromne razlike u pogledu društvenih ideala o lepoti između Zapada i Istoka, pa čak i između različitih perioda istorije neke određene nacije.
U svojoj knjizi ‘Traganje za ljudskom lepotom: Jedna ilustrovana istorija’ Džilijan Robinson tvrdi da, bez obzira na to što je lepota prirodin način koji doprinosi razmnožavanju vrste, naše kulturno nasleđe a ne naši geni predstavlja faktor koji diktira naš ukus. Postoje bezbrojne varijacije onoga što se u pojedinim kulturama smatra za lepo i privlačno. Pločice u usnama i štapići provučeni kroz nos možda izgledaju neodoljivo pripadnicima nekih plemena na Novoj Gvineji, ali oni teško da bi povećali vaše osvajačke šanse ako biste pokušali da paradirate njima u Rimu ili Parizu.
Najbolji primer prave patnje u ima lepote su žene iz plemena Padaung Long u Mjanmaru (slike levo i desno) koje koriste mesingane prstenove da bi izdužile svoje vratove. Umetanje raznih ukrasnih privezaka u probušenu kožu popularno je kod nekih plemena, kao što su Masai u Keniji. Bušenje kože, noseva i ušiju postaje i sve unosnija industrija na Zapadu.
U Vijetnamu je bleda koža sinonim lepote. Zbog toga, žene voze bicikle noseći duge rukavice, šešire i šalove da bi se zaštitile od sunca. Žene XVI veka nosile su suknje sa obručima da bi ima zadnjice izgledale što oblije i punije. Većina današnjih žena pala bi u očajanje ako bi im se otpozadi pojavila neka ekstra okruglina. Malje na licu (za muškarce) su gotovo obavezan rekvizit u nekim zemljama Srednjeg Istoka, jer se izjednačuju sa muškošću i muževnošću. Kako reče jedan naš komentator prenoseći fudbalsku utakmicu iz Turske: ‘Na stadionu u Istanbulu samo policijski psi ne nose brkove’!
Pripadnici plemena Tipal sa papua Nove Gvineje (slika levo) znaju kakva je moć ljudskog izgleda. Oni ne vole da ratuju, pa se zato prekrivaju maskama od blata da bi zastrašili neprijatelja. A popularne su i pločice ugrađene kroz usne i štapići probodeni kroz noseve.
Piter N. Sterns, autor knjige ‘Masna istorija: Telo i lepota na modernom Zapadu’, kaže da možda i neki socio-politički faktori igraju određenu ulogu. U Americi pre Prvog svetskog rata sve veća potrošačka groznica i labavljenje ljubavnog morala doveli su do oštrih osuda i apelovanja na suzdržanost. Jedenje je bilo jedno od područja na kojima se mogla primeniti suzdržanost, pa je, kako kaže Sterns, samožrtvovanje kroz strogu dijetu služilo kao protivteža sve većoj slobodi koju su muškarci, a naročito žene, uživali na drugim životnim područijima. Izjednačavanje masnoće sa labavim moralom bilo je još više pojačano sredinom XX veka, kada su visoki životni standard i ponovo oživljena potrošačka groznica još jednom podstakli želju da se ugađa sopstevnom telu.
