Pomenimo ovde još jednu ‘psihičku praksu’, ali sa puno opreza: egzorcizam. Postoje dve vrste egzorcizama: egzorcizam mesta, koje je zaposednuto duhovima ili ima negativni psihološki pečat; i egzorcizam osobe zaposednute stranim, parazitskim bićem neke vrste.
Egzorcizam mesta potpuno je bezopasan, i njegov uspeh zavisi od veštine i pouzdanosti osobe ili grupe koja ga sprovodi. Jedna vrsta egzorcizma je i ‘čišćenje’ kuće ili prostorije koja treba da služi kao hram. Mesto može biti zaposednuto na dva načina: ili se na njemu nalazi ‘duh’ neke osobe koja je umrla, ali, iz nekog razloga, nije uspela da prevali put preko postojećih nivoa, kako je to uobičajeno nakon fizičke smrti, ili u slučaju onoga što bi se moglo nazvati ‘astralna kopija’, naime preslikavanja traumatičnih događaja iz prošlosti, koji ostaju da lebde u vazduhu i bez prisustva nekog stvarnog bića, odnosno ‘duha’.
U prvom slučaju, ‘isterivanje duha’ svodi se na otkrivanje njegovog problema i pomoć pri rešavanju tog problema. Egzorcista ispita sve date okolnosti, stupi u kontakt sa duhom, i nakon rasprave, ubedi ga da napusti mesto kome ne pripada.
U drugom slučaju preslikane situacije na astralnom planu, uloga egzorciste je jednostavna: osetiti, očistiti i zaštititi. Za ovu vrstu egzorcizma potrebna je izvesna veština i senzitivnost, ali egzorcist nije izložen nikakvoj opasnosti.
Egzorcizam osoba, međutim, nipošto ne treba uzeti olako i ne sme mu se pristupati bez prethodnog ispitivanja i određenog poznavanja medicine i posebno psihijatrije. Najveći broj slučajeva ‘zaposednutosti’, u stvari su psihijatrijski slučajevi. Pokušati egzorcizam na osobi kojoj je potreban psihijatrijski tretman, bilo bi veoma opasno, a ponekad i pogubno za samog pacijenta. Bio bi to pokušaj da se iz takve osobe istera nešto što je samo deo njene bolesne ličnosti, a ne strano biće ili demon.
Po mnoge je duševne bolesnike pogubna bila najbolja namera brojnih hriščanskih egzorcista, koji su verovali da isteruju demone iz osobe kojoj je bio potreban psihijatrijski tretman, a ne mučenje i ispiranje mozga. Veštice ne bi smele upasti u ovu zamku. Isto je i sa obrnutim slučajem. Malo je psihijatara ili psihoterapeuta koji bi prihvatili mogućnost zaposednutosti, i stoga se i njima, takođe u najboljoj nameri, dešava da primenjuju pogrešan tretman. Postoji mogućnost da su neki od agresivnih mentalnih bolesnika u stvari bili zaposednuti, dok su lekari postavljali dijagnozu šizofrenije i zatvarali ih u bolnice, nemoćni da ih izleče. Samo neka veštičja udruženja obučavaju svoje članove za egzorcizam, a većina ovu ulogu poverava isključivo svojoj Visokoj Sveštenici ili Visokom Svešteniku.
Šta reći na kraju? Mnogi od vas još ne veruju u Veštice, ali stvarnost je nešto sasvim drugo. Ljudski um još ne može da prihvati neke stvari koje su sastavni deo prirode, ali kad tad, moraćemo da razvijemo i te sposobnosti, radi lične zaštite i ličnog usavršavanja.