Na grobljima se najčešće nalaze samo zemni ostaci ljudskih bića, dok duše neometano lutaju ili stižu do drugih egzistencijalnih ravni. Događa se, međutim, da neke duše ostaju tamo gde su položene njihove kosti ine žele da odu u više sfere.
Bruna je kao profesorica arhitekture svaku generaciju svojih studenata vodila na monumentalno đenovsko groblje Staljeno, gde su proučavali umetnička i arhitektonska rešenja. Jednog od takvih dana dala im je zadatak da obrade razne arhitekstonske elemente, a sama je, čakajući da završe, sela i počela da skicira jedno krilo monumentalnog grobljanskog zdanja.
Ali, umesto da verno reprodukuje linije zdanja, Bruna je počela da menja detalje i skica se, na kraju, prilično razlikovala od originala. Izgledalo je gotovo kao da se njena ruka kreće sama vođena silom koja nije zavisila od Brunine volje, kao da je bila u nekakvom stanju transa ili snoviđenja. Pred završetak crteža Bruna je čula kako se neko približava. Okrenula se i videla simpatičnog gospodina koji joj se osmehnuo i rekao: ‘Vaša studija je zaista prelepa i ja bih zgradu baš tako uradio’.
Bruna mu se zahvalila na komplimentu i nastavila da crta. Ubrzo se okrenula da ga nešto upita, ali je čovek nestao, nije ga bilo ni na vidiku, kao da je odjednom u zemlju propao. Zaintrigirana tim naglim nestankom, Bruna je kasnije pitala svoje studente da li ga je neko od njih video i dobila je odrečan odgovor. Ali, to i nije bilo tako neobično – devojke i mladići bili su koncentrisani na svoje zadatke i Bruna je, kada su završili, odložila svoj crtež u fasciklu i ubrzo zaboravila na ceo događaj.
Setila ga se ponovo tek posle nekoliko godina, kada je otvorila knjigu o groblju u Staljenu. Listajući knjigu kako bi pronašla neke podatke, naišla je na fotografiju na kojoj je odmah prepoznala ljubaznog gospodina sa groblja. Pod fotografijom je, međutim, pisalo da je to – sam autor groblja, odavno preminuli arhitekta Karlo Barabino! Čuvenom arhitekti je, naime, početkom tridesetih godina povereno da napravi groblje koje je trebalo da bude najveće u Evropi. Ali, pre nego što je stigao da završi projekt arhitekta Barabino je, 1935. godine umro. Groblje je završio njegov učenik, Đovani Batista Rezasko, koji je dopunio i proširio maestrov projekt.
Bruna se setila svoje skice koja ne odgovara originalu, kao i čudnih okolnosti pod kojima je ona nastala, i na kraju, reči pohvale koje joj je nepoznati gospodin uputio i nije mogla da odagna neobičnu pomisao: da li je moguće da je duša preminulog arhitekte, njenom rukom, završila barem detalj svog projekta? Profesorka arhitekture dobro je znala da na to pitanje niko nikada neće moći da joj odgovori. Ipak, potražila je svoju skicu, pogledala je malo bolje i priznala sebi da to više liči na rad velikog Barabina od onoga što je izvedeno na groblju. Čuveni arhitekta nije uspeo da završi svoju zamisao za života, ali izgleda jeste posle smrti.