Poslednji komandir eskadrile ‘sejbrova’ bio je pukovnik Radovan Mihajlović U toku rata borio se za RAF, a 1945.vratio se u zemlju i bio je jedan od najboljih pilota. Bio je visok i večito namrgođen.
Na jednom rutinskom letu Radovan je sa svojim ‘sejbrom’ navodno pao pred samim pragom piste, kod prilaznih svetala. Vojska je sve prečešljala, ali nije našla ništa. Da stvar bude gora pojavila su se dva svedoka koja su tvrdila da su avion videli pred samo sletanje na aerodrom Pleso i da je, odjednom, na njihove oči, doslovce nestao.
Takvih priča je u vazduhoplovstvu bilo oduvek, ali bi kasnije bivao pronađen kakav mali deo uništenog aviona i piloti bi, u tišini, bili sahranjivani u prazne grobove. Pukovnik Mihajlović smatran je nestalim punih pet godina i tek tada mu je supruga dobila zasluženu penziju. Niko o njoj nije vodio računa, jer se pronela vest da je pukovnik Mihajlović prebegao, u brišućem letu, u Mađarsku, i da se tamo stavio Rusima na raspolaganje. Činjenica da ni najmanji delić aviona nikad nije pronađen samo je pohranjivala tezu o vešto izvedenom bekstvu. Vremenom, bio je zaboravljen.
Možete zamisliti kako se hrvatsko zrakoplovstvo zaprepastilo kada je, ni iz čega, ‘sejbr’ sleteo na zagrebački aerodrom. Pošto je, visok i potpuno neizmenjen, u uniformi JNA, pukovnik izašao iz nekada tako popularnog ratnog aviona, zenge su ga odmah uhapsile. Ništa im nije bilo jasno, pogotovo što je pukovnik bio pred potpunim ludilom. Hrvatski komandir vazduhoplovstva, general Tus, smatrao je da se radi o provokaciji, ali je provera dokumentacije dokauzala da se radi o autentičnoj ličnosti.
Problem je biso samo u tome što je pukovnik Mihajlović proveo u svom ‘sejbru’ punih 28 godina. Što se njega tiče, on je obavio svoj zadatak i vratio se. Nije doživeo nikakve astralne susrete, nije video druge svetove, nije bio u prošlosti ili u budućnosti- on je, naprosto, nekako izgubio 28 godina. To što je ostao mlad (odnosno star, jer je imao 54 godine) situaciju je samo činilo dodatno tragičnom. Supruga mu je bila odavno mrtva, a i ćerka mu je nastradala u automobilskoj nesreći, pa je slika pokazana zetu i unici. Zet ga je prepoznao, ali je unuka odbila i samu pomisao da joj se deda vratio iz mrtvih i iz ko zna kojeg vremena. Tadašnji pomoćnik ministra MUP Hrvatske Jernjak, ponudio je da se pukovnik, kao izbeglica, pošalje u Jugoslaviju.
Kadu su pukovniku Mihajloviću rekli koji je datum, koliko je vremena prošlo i šta se sve promenilo, hteo je da zna kako se to desilo. Bio je čudno miran i činilo se da ga samo tanka nit deli da ne ‘otkači’ totalno. Pokušali su da mu objasne vremenske skokove, rupe u vremenu i slično, ali on je samo hteo da zna zašto se to baš njemu desilo. Izrazio je želju da još jedanput obleti školski krug sa svojim ‘sejbrom’, ali je general Tus to kategorički odbio, uz reči: ‘Taj Srbin će opet nešto izmajmunisati i ostaćemo bez ‘sejbra’. Treba nam taj aparat za budući muzej zrakoplovstva’. Hrvatima je taj ‘sejbr’ stvarno pao sa neba kao dar, ispravan i skoro nov.
Ne znamo da li je pukovnik Mihajlović prebačen na ovu stranu niti šta su Hrvati sa njim uradili. Ali, jedno je sigurno, ponekad je bolje ne vraćati se među žive.