Istraživači neobjašnjivih dešavanja na Grejfriarsu uglavnom se ne slažu da je reč o takozvanom Mekenzijevom poltergajstu, prvo, zato što nema nikakvih dokaza niti nagoveštaja da je za sve te aktivnosti posmrtno odgovoran Džordž Mekenzi, a drugi je razlog jer se poltergajsti, kako se smatra, ne vezuju za ličnost ili nečije ime. U svojoj knjizi ‘Poltergajst – proučavanja destruktivnih posednuća’, poznati autor i poznavalac ove oblasti parapsihologije Kolin Vilson daje objašnjenje da ponekad samo zemljište i objekti sadrže ‘neobične sile koje pokazuju određene manifestacije’. Tim silama je obično potreban ‘energetski pokretač’, a taj okidač je, smatra on, moglo biti uznemiravanje Mekenzijeve grobnice. Umesto da energija čeka ‘kanal’ kroz koji će proći, ona se ispoljava direktno preko posetilaca, pošto se godinama akumulirala dok nije postala gotovo fizička, opipljiva i čak – destruktivna!
Druga teorija takođe potiče od Kolina Vilsona i govori da duhovi-elementali crpe energiju iz same sredine, a delom i iz ljudi koji se tu zateknu. On navodi slučaj iz Krojdona u Engleskoj krajem 70-ih i početkom 80-ih godina, kada je duh-elemental u jednom baru razbijao čaše i flaše, toalet se stalno izlivao, vatra širila preko plafona pre nego što bi nestala, a u prostoriji vladala jeziva hladnoća uprkos grejanju. Kao i poltergajst u Grejfriarsu, krojdonski nikada nije poklanjao posebnu pažnju određenoj osobi. Očigledno, u grobnici nema mnogo toga da se razbije, ali je zato u Crnom mauzoleju mnogo hladnih tačaka. Elementali te vrste su takođe poznati kao ‘misaone forme’, jer podsećaju na misli koje imaju sopstveni život. Ovi oblici mogu biti stvoreni nenamerno, ili prizvani i nije teško pretpostaviti da se to dogodilo na Grejfriarsu, gde je u neobeleženim grobovima sahranjeno na stotine ljudi koji nisu bili spremni da umru smrću kakva ih je zadesila.
Na kraju, neki smatraju da se poreklo ogrebotina i masnica može naći u efektima koji se mogu dobiti igrom pod nazivom ‘Đavolova ruka’. Ona se igra tako što jedna osoba priča drugoj priču koja otprilike ide ovako: ‘Spremaš se za noćni izlazak. Oblačiš najbolju odeću, češljaš kosu, a onda se čuje zvono na vratima. Otvaraš i vidiš da su svi tvoji prijatelji došli taksijem. Ulaziš u kola i svi odlazite u grad, i ulazite u bar…’
Onaj koji priča nastavlja u istom stilu, a slušalac treba da zamisli sliku onoga što mu se govori. Zatim dolazi kulminacija: ‘U baru srećeš stranca koji ponudi da te časti pićem. Okrećeš se prijateljima da im nešto kažeš, a onda osetiš tri dugačke ogrebotine na svojim leđima. To je bila ruka đavola!’ U tom času, on prelazi rukom veoma blago preko leđa osobe koja sluša. Ona će nakon toga, ako je sve što joj se govorilo dovoljno verno zamišljala, zaista imati tri dugačke ogrebotine na svojim leđima!
Na taj način, i posetioci groblja kojima se priča o tome šta je poltergajst u stanju da učini mogu slično da dožive, pa ako se takav opis utisne duboko u maštu, osete se fantomski dodiri i nevidljivi prsti, a to je objašnjenje zašto povrede postaju vidljive tek nakon jednog ili dva dana!
I pored uverljivosti ovakvog tumačenja, teorija ne razjašnjava, na primer, kako nastaju hladne tačke kojih ima na više mesta na Grejfriarsu.