‘Nisam odrasla verujući u duhove, pragmatična sam i realna osoba, ali pošto sam i sama to iskusila, jasno je da sada verujem’, kaže kantri, folk i bluz pevačica Džoan Ozborn, koja se pre nekoliko godina našla na turneji u unutrašnjosti Teksasa i tamo neočekivano zakoračila u prostor koji nastanjuju duše umrlih.
‘Došli smo u to mesto usred nedođije po imenu Šulenberg. Slikoviti gradić, male radnje i lokali, sve lepo očuvano, kao da smo se našli u vremenu od pre jednog veka. Odseli smo u ‘Sengelman Holu’, staroj zgradi koja je nekada bila plesna dvorana i gde su dolazili farmeri i rančeri iz okoline. Tu smo i nastupali, u ambijentu koji se nije mnogo izmenio od vremena Divljeg zapada. Uz dobrodošlicu, govorili su nam da držimo oči otvorene jer se može desiti da vidimo duhove’ – ispričala je Džoan Ozborn.
Upravo to se pevačici dogodilo iste večeri nakon nastupa, kada su se svi razišli, a ona ostala sama za barskim šankom da popije piće pre spavanja. ‘Čavrljala sam sa barmenom dok je radio svoj posao i pitala sam ga da li je nekada video nekog duha ovde? Rekao je da je posle renoviranja, kada je lokal počeo da radi, kasno uveče kada su svi otišli čuo dva čoveka kako se prepiru i tuku. Okrenuo se, ali nije bilo nikoga u blizini! Sedela sam i ispijala svoje piće, on je bio okrenut leđima i brisao čaše, kada sam osetila dodir na desnoj ruci. Pogledala sam i nije bilo nikoga. Još malo smo popričali o prošlosti stare muzičke dvorane i barmen se udaljio nekim svojim poslom, kada sam jasno osetila kako me neka ruka vrlo energično povlači za desni rukav košulje! Sa te strane naišao je odjednom talas hladnog vazduha. Pogledala sam i videla pored sebe tog dečaka, malog i veoma mršavog, sa kožom boje zemlje. Izgledalo je kao da je načinjen od prašine i da nije od krvi i mesa! Šokirala sam se zagledavši se u njegove oči na trenutak, a onda primetila da je prostor iza njega, čitava prostorija, ispunjen figurama dece! Tada su nestali. Okrenula sam se ponovo barmenu i mora da sam bila bleda kao kreč, jer me je pitao šta se dogodilo i da li sam dobro? Rekla sam da me je neko vukao za rukav, a on je odgovorio: ‘O, znači vi ste videli jedno od dece, zar ne?’
Tada mi je ispričao da su nekada davno deca rančera i farmera dolazila u bar da mole svoje očeve da prestanu da piju čitave noći i dođu kući, kako ne bi propili sav novac koji im je potreban za hranu i porodicu. Vukli su ih za rukav i govorili: ‘Tata, dođi kući!’ Mnoga su deca, na žalost, umrla od gladi, i od tada se pojavljuju u baru, tražeći svoje očeve. I sama sam majka i ta priča me je pogodila, naročito pomisao da još uvek nisu našla svoj mir’, završila je Džoan Ozborn svoju priču o susretu sa duhovima.