U naučnim istraživanjima iskustava bliske smrti stalno se javlja isti podatak: većina ljudi koji su je doživeli ne samo da gube strah od smrti, već počinju više da cene život – zato što ih tada manje privlače materijalne vrednosti, a više su okrenuti duhovnosti. I njihova ekološka svest je mnogo veća.
Mnogi, naročito deca, lakše žive u izmenjenim stanjima svesti i često se događa da tako razviju osećajnost koja se izražava u obliku telepatije, vidovidosti, viđenja na daljinu ili iskustva izlaska iz tela. U jednom od istraživanja analizirani su faktori predispozicija za takva iskustva. Jedan od njih je osećajnost, ili, ponekad, nasilje i napadi, naročito u detinjstvu, koji dovode do psihičkog podvajanja, a to otvara vrata ka drugim dimenzijama stvarnosti.
Takvo je iskustvo imala i J.B. iz Verone: ‘Uvek sam bila ‘osetljiva’. Nasledila sam to od tetke, a i moja majka je imala parapsihološka iskustva. Dok sam bila dete, često sam imala predosećaje. Sa svojim mužem, advokatom iz Amerike, sa kojim sam živela sve do njegove smrti, imala sam stalnu telepatsku vezu. Oko vrata sam nosila osvećen medaljon sa Madonom, koji me je štitio. Jedne noći sanjal sam da je moj krevet pun krvi i nekoliko dana kasnije pukao mi je lančić. Skinula sam medaljon i veoma brzo posle toga doživela saobraćajnu nesreću. Pala sam u komu i ostala tako dvadeset dana. Lekari su mislili da se nikada neću povratiti. Meni je, ustvari, bilo dobro, bila sam srećna što se nalazim u toj svetlosnoj dimenziji. Pre nego što sam se našla tamo, videla sam odozgo svoje telo i lekare koji su zaključili: ‘Nema smisla da je diramo, njoj nema pomoći, neće doživeti jutro’. Zatim sam počela da se krećem kroz tunel, na čijem se kraju videla divna svetlost. Ali, osetila sam kako me nešto odbija, kao da me neke ruke zadržavaju da bi me naterala da se vratim nazad. Zaplakala sam, jer sam jako želela da ostanem. Kasnije, kada sam se potpuno oporavila, shvatila sam da se moja osećajnost potpuno razvila. Često doživljavam telepatiju, vidovitost, pa čak i psihokinezu.