Da li ljudi, suočeni sa smrću, vide ono što bi želeli da vide? Neki od Ringovih ispitanika nisu imali nikakvo prethodno upozorenje da im je život u opasnosti, a mnogi od njih nisu ni pomišljali na nekakav ugodan zagrobni život. To se dogodilo u 36 pokušaja samoubistva koje je proučavao Ring i u većini kojih je bila očita želja da se izbriše svest.
I najzad, je li to zavirivanje u smrt bilo samo kratka, neobična epizoda – nešto poput bleska izvančulnog opažanja pre nego što se oglasi zvono? Očigledno da nije. Čini se da su ta iskustva izazvala pravi preobražaj u životu onih koji su ih doživeli, promenu stavova i preispitivanje vrednosti, sklonost ljubavi i pomaganje drugih. To su nesumnjivo autentični doživljaji.
Možda je najviše medicinski obrađenih slučajeva skupio dr Fred Šonmejker, šef službe za kardiovaskularnu negu bolnice Sv.Luka u Denveru. Za 19 godina rada Šonmejker je prikupio bolesničke kartone i istorije bolesti 2.300 ljudi koji su se našli na ivici smrti. Među njima, više od 1.400 govorilo je o predsmrtnim doživljajima koji su bili slični onima iz Ringovog istraživanja.
Skeptici odbacuju neka od tih svedočenja i kao uzrok navode cerebralnu anoksiju – nedostatak kiseonika u mozgu. No, u bolnici Sv.Luka bila je upotrebljena veoma složena oprema za praćenje znakova života bolesnika. Zapisi pokazuju da je uvek bilo dovoljno kiseonika za odgovarajuće funkcije mozga. Neretko se i nenormalni električni impulsi koji struje mozgom u poslednjim trenutcima njegovog rada navode kao mogući uzrok predsmrtnih doživljaja. Ipak, u više Šonmejkerovih slučajeva elektroencefalografski zapisi koji beleže rad mozga bili su ravni ili ih nije bilo u periodima od trideset minuta do tri sata, daleko preko granice za koju se smatra da označava kliničku smrt – iz koje su se, međutim, bolesnici osvešćivali, kadkad neobjašnjivo, i govorili o doživljajima mira i lepote.
Doktror Mihael Sabom, docent kardiologije na Univerzitetu Emori u Atlanti kaže: ‘Većina lekara ne čuje te ispovesti. Ljudi se plaše da će ih ismejati lekari i ostali, pa ćute o svojim doživljajima’. Sam doktor Samom bio je jedan od prih koji bi ih odbacili, a onda kaže: ‘Pročitao sam knjigu doktora Rejmonda Mudija ‘Život posle života’ čim je bila objavljena i bio sam veoma skeptičan. No, u to doba prolazio sam kardiovaskularnu specijalizaciju na klinici Medicinskog fakulteta univerziteta Floride i susretao se rutinski sa slučajevima prestanka rada srca, pa smo jedan psihijatrijski socijalni radnik i ja, počeli i sami proučavati te pojave’.
Sabom je ispitao 120 slučajeva bolesnika koji su imali kratak susret sa smrću. Zanimala su ga posebno izvantelesna iskustva, o kojima su ljudi govorili kao o napuštanju svojih besvesnih tela da bi iz povoljnijeg položaja, po pravilu odozgo, posmatrali šta se događa. Dr Sabom kaže dalje: ‘Kad sam počeo proveravati te ispovesti, otkrio sam da su mi neki bolesnici mogli ispričati detaljno i po tačnom redosledu, šta se događalo sa njihovim telima na operacionom stolu. Neki čovek mi je opisao kako je lebdeo iznad svoga tela i posmatrao rad hirurške ekipe. Opisao je instrumente, izgled srca i sam tok operacije. Bio sam zaprepašćen – nije bilo ničega u njegovoj prošlosti što bi upozoravalo na to da je svoje medicinsko znanje mogao pokupiti drugde. U drugom slučaju, čovekovo srce je prestalo raditi četiri do pet minuta, a on je opisao – i to tačno – šta se događalo za to vreme. Za mene je to najjači dokaz da to nisu bile puke halucinacije ili izmišljotine. Nešto se ovde događa i ne može se objasniti na tradicionalan način’.
