Čije to lice nije smelo da se vidi? U zatvoru Pinerolo, zatim na ostrvu Sveta Margarita i u Bastilji, decenijama je bio zatvoren čovek čije lice niko nije video. O ovom zatvoreniku ispredale su se brojne fantastične priče, koje su vekovima budile interesovanje i maštu. U petak, 18. septembra 1698. godine, u tri sata popodne, upravnik Bastilje, Sen Mars, ulazio je u zamak. Sa njim u kočiji je bio muškarac, kojeg je već čuvao u Pinerolu i Svetoj Margariti. Bio je to neobičan zatvorenik. Po naređenju Sen Marsa, njegovo lice bilo je sakriveno venecijanskom maskom od crnog velura. Bela kosa, sjajne oči i blještavi zubi, bilo je sve što su kroz otvor maske mogli da vide službenici državnog zatvora dok je izlazio iz kočije. Jedva se mogla naslutiti tamnija boja njegove puti.
Odmah je odveden u ćeliju u kuli Bizinier. Uveče ga kraljev predstavnik u Bastilji i major Rozarž prate do mesta koje mu je dodeljeno: sobičak u kuli Bertodier. Njegove generalije misteriozne su koliko i njegovo lice: ‘Njegovo ime se ne izgovara’, napisaće predstavnik u svoj dnevnik.
U zamku se ne zna za razlog njegovog boravka u zatvoru: oko novog zatvorenika lebdi veo tajne. Maskirani čovek je pod strogom stražom. Na ostrvu Sveta Margarita ulaz u njegovu sobu bio je blokiran sa troje vrata. Ne veruje se čak ni stražarima. Jelo mu donose dvojica zamenika upravitelja, ili Sen Mars lično. Ova operacija obavljana je prema protokolu iz Versaja: dok bi jedan zamenik čekao kod drugih vrata, onaj drugi bi ulazio u ćeliju zatvorenika i iz njegovih ruku uzimao suđe i dodavao kolegi koji je, opet, predavao suđe jednom poručniku: ovaj je spuštao suđe na sto koji se nalazio pored trećih vrata. Tu bi zamenici, jedan iza drugog, pažljivo pregledali svaki deo pribora za jelo, kako bi se uverili da nema neki znak ili poruka. Pošto bi jedan od zaduženih pogledao ispod kreveta i dobro proverio rešetke na prozoru, često bi pretresao i samog zatvorenika.
Tokom putovanja iz Provanse u Paris, gospodin Sen Mars je udvostručio stražu. Kada se zaustavio na svom imanju Vilnev L Roa, nijednog trenutka nije napuštao čoveka sa crnom maskom: ručao je i večerao sa njim – pištolj je držao na stolu, nadohvat ruke – i spavao je sa njim u istoj sobi.
Ni u Bastilji zatvorenik se nije mogao osloboditi maske: svake nedelje je odlazio u kapelu na misu, prelazeći veliko dvorište ograđeno gvozdenim rešetkama, zatim pokretni most, pa čvrsti most i još jedno dvorište. Službenici i drugi zatvorenici gledali su kako prolazi ova visoka prilika, nedostižna i ćutljiva ispod svoje tužne crne maske. Svako se pitao kakva se to strašna tajna krije i zbog čega se preduzimaju sve te mere predostrožnosti.
Prošlo je pet godina. U nedelju, 18. novembra 1703. godine, po izlasku s mise maskiranom čoveku je iznenada pozlilo. Tokom dana stanje se pogoršalo i pozvan je Žiro, kapelan u Bastilji, koji je mogao izreći samo nekoliko reči utehe umirućem, koji je izdahnuo u deset uveče.
Sahranjen je dan kasnije. Noć se uveliko spustila kada je mala povorka izašla iz Bastilje i uputila se prema groblju Crkve S.Pol. Kovčeg je nošen rukama; samo su major Rozarž i doktor Reile išli za odrom misterioznog čoveka sa crnom maskom. Znatiželjnici, koji su ćutali dok je nepoznati bio živ, sada su počeli naglas da postavljaju pitanja. Obaveštenja čuvara, često preterana i iskrivljena, pobuđivala su najrazličitije pretpostavke. Tihim glasom se u salonima, pa čak i na samom dvoru, govorilo o maskiranom čoveku i kružile su najneverovatnije priče. ‘Jedan čovek je godinama bio u Bastilji i umro je s crnom maskom. Pored njega su uvek bila dvojica naoružanih stražara koji bi ga ubili da je samo i pokušao da skine masku’, napisala je 1711. princeza Palatina, rođaka Luja XIV.
