Endži Fenimor zabeležila je svoja sećanja na 8. januar 191. godine, kada se odlučila na najteži korak: ‘Prolazila sam kroz različite sfere. Duša mi se odvojila od tela uz zujanje koje se stalno pojačavalo, dok su me vibracije smrti povlačile sve dublje. Primetila sam ispred sebe nešto kao veliki ekran. Bila sam uvučena u trodimenzionalni ‘slajd-šou’ mog života, koji mi se ređao pred očima hronološki, dok sam ja istovremeno ponovo proživljavala svaki njegov deo. Ali, sada sam tačno znala i kako se osećala svaka osoba koja je ikada bila u kontaktu sa mnom. Naročito su bili živi detalji iz detinjstva, i svaki trenutak je pokretao lavinu sećanja, pa mi je postalo jasno šta ljudi misle kada kažu da im je čitav život proleteo pred očima’.
Retrospektiva životnih događaja, ubrzavala se kako se bližio trenutak njenog zemaljskog kraja, a onda se iznenada prekinula. Našla se uronjena u tamu, beskonačno crnilo i prazninu, u kojoj je ipak mogla da vidi osobe pored sebe – svi su bili mladi ljudi i, kako je zaključila, samoubice kao i ona! Pokušala je nešto da kaže, a reči su joj izlazile i bez pokretanja usana, čak i pre nego što je do kraja smislila šta želi da izgovori. No, uzalud, jer sa svojim sapatnicima nije mogla da uspostavi komunikaciju: ‘Momak pored mene nije rekao ni reč. Polako je pogledao prema meni i zatim se ponovo okrenuo na drugu stranu. Na tom licu nije bilo apsolutno nikakvog izraza, nikakve topline, niti inteligencije u njegovim očima’.
Tada je ona ugledala na kraju reda devojku u kasnim tinejdžerskim godinama kojoj je pokušala da se obrati, ali isto tako bez uspeha, jer je njen prazan pogled govorio da nema ni zabrinutosti, ni interesovanja za to gde se nalazi. Onda je bila nekom nevidljivom silom povučena dalje u tamu, koja se prostirala sve dokle se pogled pružao.