Da bi povećali pouzdanost tehnike, naučnici su ponekad organizovali panel diskusija ‘gledača’, uz mogućnost glasanja ne bi li se postigla saglasnost učesnika – procedura zastrašujuće nalik onoj koju je opisao Filip K.Dik u jednoj svojoj SF priči. Tokom jednog testa, od Svona i Prajsa je zahtevano da osmatraju udaljen objekt u Zapadnoj Virdžiniji, koji je CIA već držala pod prismotrom. Radeći zajedno, njih dvojica su uspešno ‘videli’ unutrašnjost zgrade i važeće šifre kojih su se obaveštajci CIA već dočepali prisluškivanjem.
Iako intrigantan, ovakav uspeh eksperimenta bio je još daleko od naučnog dokaza kojim bi se potvrdilo postojanje fenomena gledanja na daljinu. Tokom projekta SCANATE (skraćenica za izraz ‘skeniranje koordiniranjem’), dr Putof i njegovi saradnici sa Stenforda su razvili seriju rigoroznih testova za ispitivanje sposobnosti ‘gledača’. Rezultat je tehnika nazvana – ocenjivanje rangiranjem. U svakom testu, lokacije cilja su odabrane nasumično iz gomile, a ‘gledači’ su dobili zadatak da opišu ono što vide. Opisi su prosleđeni nezavisnim ocenjivačima koji nisu znali šta je cilj. Oni su, potom, rangirali opise na osnovu sličnosti sa gomilom ponuđenih lokacija ciljeva, od kojih je samo jedan bio pravi.
Do 1998. godine, tim sa Stenforda je obavio više do hiljadu testova gledanja na daljinu. U internom izveštaju o analizi rezultata, iznet je zaključak da su ‘gledači’ postizali uspeh daleko iznad nivoa očekivanih slučajnosti. Ti rezultati su uverili američke obaveštajne službe da je gledanje na daljinu genijalna mogućnost. Početkom devedesetih godina prošlog veka, jedan od najvećih kontraktora američke vlade na polju odbrane, kalifornijska kompanija SAIC, pokreće projekat nazvan Zvezdana Kapija. Timovi gledača na daljinu dobili su zadatak da osmatraju specifične ciljeve u okviru različitih socijalno-političkih grupa Amerikanaca, a njihov rad je koordinirala DIA – još jedna obaveštajna agencija američke vlade.
Uprkos priznanju CIA iz 1995. godine o postojanju ovakvih projekata, detalji o načinu rada, ciljevima i spešnosti primene su i dalje najstrože čuvane tajne. Oznaka ‘Vrhunska tajna’, skinuta je samo sa jednog od brojnih izveštaja. Javnosti je dostupno svega 270 od preko 80 hiljada stranica dokumenata vezanih za istraživanja paranormalnih fenomena, posebno gledanja na daljinu. Uprkos tome, glasine o pojedinim tajnim operacijama su se širile. Tako se pominje i zahtev Nacionalnog saveta odbrane SAD iz 1979. godine, da bse provere mogućnosti novog tipa sovjetske podmornice. Gledači na daljinu su obavili zadatak – locirali su podmornicu i otkrili vitalne detalje o konstrukciji, vatrenoj moći projektila, čak i datum njenog porinuća.
Pominje se i pokušaj da se istom metodom otkrije boravište pukovnika Viljema Higinsa, američkog oficira koga su teroristi kidnapovali na jugu Libana u februaru 1988. godine. Navodno, ‘gledači’ su ga pronašli u jednom udaljenom selu, ali je Higins ubijen pre nego što je spasilački tim stigao da interveniše.
Šta god od ovih glasina bilo istina, CIA je 1995. godine stavila tačku na istraživanja gledanja na daljinu – barem za javnost. Pretpostavlja se da je projekt okončan nakon negativnih zaključaka grupe nezavisnih naučnika koje je Agencija angažovala da procene postignute rezultate.