Izveštaj o Simon Bovoa, bankarskoj službenici iz Pariza, Stivenson je dobio od svog francuskog kolege, parapsihologa Morisa Beertrana. Iz čiste radoznalosti, Simon je poželela da sazna nešto o svojim prethodnim životima. Doktor Bertran je metodom nehipnotičke regresije otkrio čak sedam njenih reinkarnacija. Simon je bila pomoćni kuvar na dvoru Luja XIV, rimski legionar, kanadski traper, vlasnica javne kuće u Đenovi, lovočuvar u grofoviji Kent u XVII veku, vojvoda od Albe i austrijski vojnik Karl Hajnc Hojgenbauer. Stivenson je smatrao da samo poslednja dva života zaslužuju ozbiljniju proveru.
Ferdinand Alvares de Toledo, vojvoda od Albe (slika levo), umro je 1582. godine. Bio je španski državnik, svedok ratova u Francuskoj, Ugarskoj i Africi. Jednom rečju, veoma zanimljiva istorijska ličnost. Simon Bovoa pristala je, da se radi provere, podvrgne i hipnotičkoj regresiji.
– O kojoj godini govoriš i gde se nalaziš? – bilo je pitanje dr Stivensona.
– Godina je 1567. Poslan sam kao namesnik u Holandiju.
– Opiši šta vidiš i kako se osećaš.
– Pobuna je u toku. Bezbožni protestanti i pobunjeni seljaci su se udružili. Udružili su se protiv svetog katoličanstva, protiv Božijeg izaslanika na tronu Svetog Petra. Zato moraju biti kažnjeni. Naredio sam da se pohvataju vođe i svi koji su bili u kontaktu sa njim. Naredio sma da ih muče, sve dok ne priznaju izdaju. Lomače su spremne. Neka grešna tela bezbožnika sagori večni oganj!
Stivenson je proverio imena uhapšenih vođa pobune o kojima je govorila Simon, alijas vojvoda od Albe. Radilo se o istorijskim ličnostima. Tokom regresije, Simon preživljava teške trenutke vraćajući se u 1573. godinu, kada je vojvoda od Albe kraljevskim ukazom opozvan iz Holandije zbog izuzetne okrutnosti ispoljene prema protestantima.
Simon-vojvoda, doživljava ukaz kao lični poraz i konačnu pobedu svojih neprijatelja. Nema nikakvog kajanja zbog drakonskih mera prema pobunjenicima. Naprotiv! Opisujući svoj povratak na dvor, vojvoda spominje zaveru dvorskih ulizica bliskih kralju, koji mu oduvek zavide na uspešnoj karijeri. SWpletke i intrige u koje su uključene pojedine javne ličnosti Španije XVI veka, izuzetno su dinamično ispričane arhaičnim španskim jezikom.
Opisi Madrida, Kordobe, Sevilje, Valensije i drugih gradova, poklapaju se u potpunosti sa opisima iz hronika toga vremena. Pri tom, u svom sadašnjem životu, Simon Bovoa ne samo da ne govori španski, već nikada nije ni bila u Španiji. Pažljiva provera, potvrdila je istinitost Simonine priče.
– Ona govori kao neko ko je zaista živeo u tom vremenu. Zanimljivi su pre svega detalji iz svakodnevnog života – način oblačenja, modne ludosti, vrste hrane, vina i bon-ton u svakodnevnom životu toga vremena. Sve su to stvari koje bi jedna osoba mogla da sazna tek posle dugogodišnjeg kopanja po različitim knjigama i dobro ih nauči napamet. Dovoljno dobro, da priča teče bez zbunjivanja i bilo kakvog oklevanja. A to bi se moglo izvesti samo u svesnom stanju. Pod hipnozom, svest je potisnuta, tako da je veoma lako utvrditi da li je u pitanju prevara ili ne. U slučaju Simon Bovoa, siguran sam da je ona zaista reinkarnacija vojvode od Albe.
Kao Karl Hajnc Nojgenbauer, Simon je tokom regresije ponovo doživela bitku kod Austerlica. U bečkom Državnom arhivu zabeleženo je da je Nojgenbauer bio jedan od ađutanata pri generalštabu cara Franca II. Opisujući poslednju misiju u životu Karla Hajnca, Simon priča:
– Dobio sam naređenje da našim četama kod Austerlica prenesem zapovest o povlačenju. Napoleon je zauzeo položaj između Brna i Austerlica. Svaki otpor je uzaludan. U generalštabu vlada pravo rasulo i panika. Panika je uhvatila i mene. Imam osećaj da ću poginuti.
Prema istorisjkim podacima, Napoleon je zaista zauzeo uzvišenje o kome govori Karl Hajnc. Oko 65.000 Francuza, nateralo je u bekstvo ruske i austrijske trupe, prisilivši ih na povlačenje preko zamrznutog jezera. Zatim su Francuzi topovima gađali površinu jezera, i 20.000 njihovih neprijatelja našlo je smrt u ledenoj vodi. Simon-Karl Hajnc sa užasom prati događaje:
– Zakasnio sam. Bože! Francuzi nadiru sa svih strana. Vidim leševe naših vojnika svuda po jezeru, led je natopljen krvlju. Nema ni jedne bele površine. Preživeli i ranjeni beže, ali ih meci sustižu.
Smrt je Karla Hajnca Nojgenbauera dočekala tek prilikom francuskog osvajanja Beča. Simon daje zanimljive opise bitaka kod Austerlica i Beča, iz ugla učesnika događaja. Nepotrebno je navoditi da su i u ovom slučaju podaci o toku bitaka, imena oficira i vojnika, članova generalštaba i ljudi bliskih caru, bili potpuno tačni.
– Seanse Rona Vilsona i Simon Bovoa su među najbolje dokumentovanim slučajevima koje sam sakupio. Za mene više ne postoji dilema da li su se osobe koje se tokom regresije vrate u prethodne živote zaista reinkarnirale, ili je sve, kako tvrde neki moji oponenti, samo rezultat podsvesno prikupljenih informacija, uobličenih u izmišljenu i maštovito osmišljenu priču – kaže dr Stivenson.
Slavni šahovski velemajstor Bobi Fišer verovao je da je reinkarnacija Hozea Kapablanke, svetskog prvaka u šahu. Kapablanka je umrop 1942. – tačno godinu dana pre Fišerovog rođenja. Za mnoge, stil igre Bobija Fišera, veoma je podsećao na genijalnog Kapablanku.
Poznata američka glumica Širli Mek Lejn, tokom regresije prisetila se nekoliko prethodnih života, u kojima je, između ostalog bila ruska balerina, rimski vojnik, haremska igračica i monah. Širli je čak, pošlo za rukom da proveri i dokaže istorijske podatke vezane za ličnosti čijim je životom nekada živela.
Američki kompozitor Henri Mancini (Pink Panter kompozicija), poželeo je da sazna šta je bio u prethodnim životima. Otkrio je dva, o kojim priča:
– U početku nisam ništa mogao da vidim, a onda su navrle slike i sećanja. U prvom životu bio sam vojnik u građanskom ratu. Borio sam se na strani Severa. Slušao sam svoj glas snimljen na traci i jednostavno nisam mogao da verujem. to nije bio moje glas. Bil Trevis, severnjački vojnik, govori sa puno strasti i bola o građanskom ratu, opisujući detaljno pojedine bitke u kojima je učestvovao. Meni istorija nikada nije bila jača strana. Uvek sam bežao sa časova. Njegova, odnosno moja smrt bila je pravi šok. Bil Trevis je poginuo naletevši na ostatke razbijene južnjačke vojske u blizini Čarlstona. Kada sam osetio njegovu agoniju, znao sam da to ja umirem.
Svoj drugi život proveo sam u Italiji kao Đuzepe Verdi. U regresiji sam se prisetio svakog trenutka pisanja Aide. Fantastično je osećanje kada znate otkuda potiče vaš talenat – skromno priznaje Mancini.
Holivudski filmski veteran, Glen Ford (slika levo), iz čiste radoznalosti je odlučio da se podvrgne hipnotičkoj regresiji 1978. godine. Tokom prve seanse, vraćen je u život koji je direktno prethodio ovom sadašnjem. Ispostavilo se da je kao kauboj Čarli Bil, živeo na jednom ranču u Koloradu početkom XX veka. Čarli je svoj život završio tragično – ubijen je iz zasede posle jedne čarke sa lokalnim momcima. Ford je ispričao novinarima:
– Sve me ovo zbunjuje. To se kosi sa mojim verskim ubeđenjima, jer sam veoma pobožan čovek. Teško mi je da prihvatim mogućnost da sam zaista živeo nekim prethodnim životima. Međutim, istraživači Kalifornijskog Univerziteta su proverili podatke i otkrili da su kauboji Čarli Bil i Čarls Gudnajt, vlasnik ranča kod kojeg je Bil radio, zaista postojali.
Tokom druge seanse, Glen Ford se prisetio da je kao Čarls Stjuart, živeo u gradiću Elgin u Škotskoj. Kao učitelj klavira, davao je časove bogataškoj deci i tako preživljavao. Na snimljenim trakama, pod hipnozom, Čarls Stjuart besprekorno svira klavir, iako Glen Ford u svom redovnom životu, kako sam tvrdi, ne ume da odsvira ni jednu notu. Istraživači su u Elginu zaista pronašli grob Čarlsa Stjuarta. Na nadgrobnnom spomeniku je upisana i godina smrti – 1840. Fotografiju spomenika pokazali su Fordu, a on je izjavio:
– Bio sam strašno potresen. Na neki čudan način, znao sam da sam tu sahranjen. Jednostavno sam bio siguran u to.
Parapsiholog Džozef Majers iz Leksingtona, smatra da je reinkarnacija Edvarda Belamija, pisca iz XX veka. Fizička sličnost Majersa i Belamija je bil očigledna. Međutim, Majers tvrdi da je pomoću izvežbane psihičke intuicije u stanju da otkrije šta je ko bio u prethodnom životu. Regresija u ovom slučaju nije potrebna. On kaže:
– Verujem da se spoljašnji izgled osobe ne može drastično promeniti iz života u život. Moguće su sitnije razlike, ali, u principu, izgled ostaje isti. NBa osnovu toga i na osnovu sopstvenog parapsihološkog iskustva, otkrio sam da je Džordž Bernard Šo u prethodnom životu bio francuski prosvetitelj i enciklopedista – Volter, a da je Volt Dizni bio – Čarls Dikens.
Ima i takvih priča o povratku u prošle živote, u kojima se ne može sa sigurnošću dokazati da je osoba iz prošlosti zaista postojala. kao ilustraciju za ovo može poslužiti već spomenuta knjiga Morija Bernštajna ‘Potraga za Brajdi Marfi’. Iako se kasnije ispostavilo da je priča gospođe Tajg dobro smišljena prevara, ipak, postoje slični slučajevi. Dva su posebno zanimljiva – regresija Madlen Neš iz Čikaga i Dezmonda Talbota sa Filipina.
Madlen Neš je tokom svoje prve regresije vraćena u XV vek, kada je kao Francisko Martinez živela u jednom dominikanskom manastiru u Španiji. Martinez je kao konjušar boravio u istom manastiru sa Tomasom de Torkvemadom (slika levo), budućim velikim inkvizitorom Španije. Kasnije, sa Torkvemadinim usponom, započinje i Martinezov.
Kao lični konjušar velikog inkvizitora, boravio je na dvoru i lično viđao kralja Ferdinanda i kraljicu Izabelu. Pod hipnozom, Madlen Neš-Francisko Martinez, daje zanimljiv portret Torkvemade – čoveka obuzetim žarkom željom da zaboravi svoje jevrejsko poreklo, zbog čefa su na lomačama inkvizicije mnogi Jevreji izgubili živote, oko 300.000 ih je proterano iz Španije, a njihova imanja zaplenjena i podeljena crkvi i državi. Čoveka obuzetog verskim fanatizmom, izuzetno strogog i prema sebi i prema drugima, i utoliko surovijeg. Francisko priča:
– Zahtevao je slepu poslušnost od svojih potčinjenih. Pa ipak, više je brinuo o svojim konjima nego o sebi. Jednom me je gađao usijanim žaračem kada sam došao da mu javimo da je njegov omiljeni konj povredio nogu. Žarač me je pogodio u desnu butinu. Otada imam ožiljak.
Intrigantna je činjenica da Madlen Neš takođe ima ožiljak od opekotine na desnoj butini. Ona tvrdi da ga je zaradila u ranom detinjstvu, igrajući se usijanim žaračem kraj kamina u kući svoje bake, u Konektikatu. Istorijsko postojanje Franciska Martineza nije potvrđeno. Ali njegovo svedočenje o vremenu inkvizicije poseduje zavidnu dozu autentičnosti.