U slučaju bombaškog napada u Oklahomi 1995. godine možemo jasnije videti kako izgleda opipljiva sprega modernog terorizma pod sponzorstvom države. Mnogi su Amerikanci skloni misliti da su dva usamljenika, Timothy McVeigh i Terry Nichols, inspirisani ratnim konspirativnim teorijama te propagandom o belačkoj superiomosti, sami od sebe počinili jednu od najužasnijih terorističkih akcija u američkoj istoriji. Šta bismo mogli zaključiti iz bombaškog napada u Oklahomi?
Proradilo je ono što se prema bivšem članu Centralnog Komiteta Komunističke Partije Čehoslovačke zvalo ‘pritisak odozgo’, a to je pak omogućilo donošenje jednog represivnog zakona: Zakona o antiterorizmu i delotvornoj smrhroj kazni 1996. godine. Pred tim se zakonom više niko nije mogao osećati sigurnim, a Četvrti je amandman na Ustav doslovce bačen u koš. Klešta su još jače pritegnula američki narod. Danas je Amerika poprište žestokog sukoba zbog događaja od 11. septembra, terorističkih napada na Pentagon i Svetski trgovački centar. Pitanje je: je li taj napad sponzorisala država? Setimo se da prema ranijoj pretpostavci većinu terorističkih akcija sponzoriše država. Teroristi jednostavno nemaju dovoljno sredstava, novca i stručnosti bez pomoći vlade i neke frakcije u vladi. Istraživanje o upletenosti vlade počinje propitivanjem dokaza o tome je li vlada mogla za te događaje sanrati unapred. A, upozorenja su primljena u najvišim vladinim krugovima. Uz to, mnogi se ljudi pitaju sledeće: zašto Vlada SAD-a nije ništa preduzela da spreči bin Ladena i al-Qaidu? Na njega možemo odgovoriti protupitanjem: Zašto bi sprečavali bin Ladena i al-Qa’idu ako oni rade za njih? Priča o ulozi al-Qaidine terorističke mreže počinje sa Zbignjewom Bžežinskem, savetnikom za nacionalnu sigurnost predsednika Kartera. U svojoj kllijizi iz 1997. ‘Velika šahovska ploča: Američko prvenstvo i geostrateške okolnosti’, Bžežinski daje čitaocu motive za stvaranje terorističke pretnje. On započinje ovako: ‘U poslednjoj deceniji XX veka svedoci smo tektonskih pomaka u svetskim poslovima. Po prvi put uopšte, jedna se ne-euroazijska sila pojavljuje ne samo kao ključni arbitar u euroazijskim odnosima moći, već i kao najjača svetska sila. Poraz i propast Sovjetskog Saveza predstavljaju poslednji korak u brzom uzdizanju moći zapadne hemisfere, tj. Sjedinjenih Američkih Država kao jedine i, dakako, prve zaista svetske sile…
Bžežinski slavi Ameriku koja je konačno postala svetsko carstvo. Međutim, on uočava i određenu smetnju uzdizanju Amerike na poziciju jedine globalne sile. Stav Američke javnosti prema vanjskoj projekciji arneričke moći previše je arnbivalentan. Očigledno je građanska averzija prema imperijalističkoj politici, koju Bžežinski naziva ambivalentnom, prepreka ekspanziji carstva. Ipak, još je uvek mnogo patriota koji razumeju da je Bžežinskieva ekspanzionistička ‘geostrategija’ nepomirljiva s načelima i pretpostavkama amerikanizma. Taj je osećaj za stvamost predstavljao važnu prepreku vanjskoj politici elite koju Bžežinski zastupa. Još uvek je bilo dovoljno patriota koji su znali da nijedan ‘Dokument o slobodama’ (tj. Ustav, Povelja o pravima, itd.) ne dopušta proširenje autoriteta Amerike uz pomoć brutalne vojne sile. Kao suverena zemlja, Amerika je dužna poštovati autonomiju drugih zemalja i nema pravo na upotrebu vojne sile, osim u slučaju kada je sama ugrožena. Pa ipak Bžežinski veruje da bi praćenje tih principa moglo dovesti do snažnih socijalnih prevrata širom sveta. Američko povlačenje i odustajanje od svetskih pretenzija, moglo bi, možda i zbog iznenadnog nestanka uspešnog suparnika, proizvesti veliku međunarodnu nestabilnost. To bi moglo izazvati globalnu anarhiju. Bžežinski dalje nastavlja: ‘Bez kontinuiranog i usmerenog prisustva Amerike na svetskoj sceni u kratkom bi vremenu došlo do prevlasti sila nereda i destrukcije’.
Drugim rečima, promicanje i delovanje izabranih vlada drugih naroda imali bi
za posledicu kraj sveta i sudnji dan. Prema Bžežinskom, oni koji vole i neguju individualne slobode i suverenitet vlastitih nacija pripadaju ‘silama globalnog nereda i destukcije’ i te sile moraju biti poražene ili će neizostavno prouzrokovati apokalipsu – i stoga javno mnenje mora biti promenjeno. Bžežinski zaboravlja spomenuti da bi takav sudnji dan značio samo kraj za njega i njegove elitne prijatelje. Bžežinski navodi i jedan vrlo zanimljiv istorijski primer: ‘Javna podrška američkom uključivanju u Drugi svetski rat u velikoj je meri posledica šoka nastalog usled japanskog napada na Pearl Harbor’.
Eto, opcija se sama nameće! Masovna bi trauma mogla stvoriti masovni koncenzus. Zapravo je taj moment masovnog povođenja širom sveta već otpre bio jedno od bitnih uporišta Bžežinskieve vanjske politike. U jednom trenutku samokritike, toliko retkom u području elitizma, Bžežinski ispisuje priznanje koje je ujedno i osuda: ‘Štoviše, suvremena je Amerika multikulturalno društvo u porastu, te će stoga biti vrlo teiko pronaći način da se stvori koncenzus, osim u okolnostima zaista velike i široko rasprostranjene pretnje izvana’
Upotrebljiva pretnja, uvek pripravna, bilo da je spontana ili proglašena, predstavlja rešenje. Bžežinski je započeo sa stvaranjem svoje ‘direktne vanjske pretnje’ godinama pre nego li je napisao Veliku Šahovsku Tablu. U intervjuu za francuski magazin Le Nouvel Observateur bivši je nacionalni savetniik za sigumost dao zapanjujuću izjavu koja će zauvek izmeniti istorijske udžbenike:

Pitanje: Bivši šef CIA-e, Robert Gates, navodi u svojim memoarima (Iz sene) da su američke obaveštajne službe započele potpomagati Mudžahedine u Afganistanu šest meseci pre sovjetske intervencije. U tom ste razdoblju bili savetnik za nacionalnu sigurnost predsednika Kartera. Znači da ste i vi imali svoje mesto u tom poduhvatu. Je li to tačno?
Bžežinski: Da. Prema službenoj verziji istorije, CIA je počela pomagati Mudžahedine 1980, dakle, nakon sovjetske invazije, 24. decembra 1979. No u stvarnosti, koja je čuvana u tajnosti sve do sada, sve je drugačije. Zapravo je već 3. jula 1979. predsednik Karter dao znak i direktivu za tajno potpomaganje protivnika prosovjetskog režima u Kabulu. Toga sam istoga dana i ja napisao poruku predsedniku u kojoj sam mu objasnio kako smatram da će ta pomoć izazvati sovjetsku vojnu intervenciiu.
Pitanje: Unatoč riziku, ipak ste bili zagovornikom te tajne akcije. Možda ste vi zapravo priželjkivali sovjetski ulazak u rat i tražili način da ga izazovete?
Bžežinski: Pa, nije bilo baš tako. Mi nismo gurali Ruse u tu intervenciju, ali smo svesno povećali verovatnoću da se to dogodi.