Njihov ljubavni život je bio prilično ograničen. Ukoliko su živele sa muškarcima, obićno su ćuvale nevinost za vreme vojske ili bi ostajale nevine ako ne ubiju nijednog neprijatelja. Ako su živele bez muškaraca, one su svoj ljubavni život ograničavale na sastanke radi produženja vrste. Najčešće su bile potpuno lišene strasti, a neke priče tvrde da nisu uopšte imale odnose već su vrstu produžavale na neki drugi način. Ipak, po Bronislavu Malinovskom, bile su agresivne, nezasite i vrlo svirepe. Sve muškarce su iznurivale pa i ubijale svojim pirovima, pa čak ni deca ne bi uspela da dožive zrelost jer su ih iznurivale svojom „ljubavlju“. Ljubavni život je tesno povezan sa činjenicom da su one po velikom broju izvora živele bez muškaraca (u 24 priče se navodi da njihov narod nije uključivao muškarce). Bile su primorane da, radi potomstva, opšte sa muškarcima susednih plemena. Muškarci su dolazili jednom godišnje (u proleće, ili leto), i ostajali bi određeno vreme (2 meseca, 3 meseca, 30 dana, 40 dana), dovoljno da svaka žena začne pa bi odlazili i vraćali bi se tek iduće godine. Izražena je monoandrija, tj. stalno vraćanje istih partnera i održavanje istih veza, dok samo Strabon pominje poliandriju što bi se moglo shvatiti kao zadržavanje običaja iz perioda heterizma.
Neki pisci navode da žene nisu uopšte opstile sa muškarcima, jer nisu ni živele sa njima, a vrstu su nastavile začinjući na, moglo bi se reći, apsurdne načine. U obzir se naravno, mora uzeti vreme u kojem su ovi pisci živeli i iz tog ugla, sa njihove tačke gledišta ovo i nije apsurdno. Ipak, verovanja u bespolno začeće se proteže od I veka (anali dinastije Hana) do XIX veka (Nikolaj Daurkin), kao i u raznim delovima naseljenog (ili nepoznatog) sveta. Ističe se verovanje u magijsku moć vode i vetra, jer one začinju kupajući se u reci, izvoru, od morskih talasa, pijući vodu; dovoljno je da samo pogledaju neki od čudotvornih izvora; a po Čen Ču Feju one se razodevaju kada duva južni vetar i od njega postaju trudne. Najneobičniji način začinjanja spominje Adam Bremenski u XI veku. Po njemu, Amazonke začinju od čudovista kojih na istočnoj obali Baltičkog mora ima na pretek, iako „mnogi tvrde da začinju sa robovima ili trgovcima koji tu prolaze ili, pak, pod dejstvom vode.“
U samo deset priča se spominju muškarci kao stanovnici države žena i to u plemenima oko reke Termodont i na Kavkazu. Oni su potčinjeni, nemaju nikakvu vlast jer je sva u rukama žena i često su u ulozi robova. Njihovi poslovi su čuvanje dece, održavanje kuće, i uopšte poslovi koji se danas smatraju ženskim poslovima (tkanje, čišćenje, itd.). U nekim pričama muškarci zapravo imaju ulogu muževa, ali takođe u potčinjenom položaju. Njihov glavni zadatak je, zapravo, omogućavanje produžavanja vrste. Sam odnos žena prema muškarcima zavisi od toga da li žive sa njima ili ne. Ukoliko u njihovoj državi uopšte nema muškaraca one ih se plaše, izbegavaju ih, beže od njih kada ih vide, ili ih agresivno napadaju da bi ih oterale. Ako dolaze u kontakt sa muškarcima njihov odnos je ponižavajući za muškarce – one ih preziru, čak i mrze pa im upravo zbog toga nameću najponižavajuće poslove. Takav odnos je vrlo često izazvan ponašanjem vladarke čija je uloga da čuva nevinost i koja muškarce ne priznaje i prezire.
Odnos Amazonki prema deci zavisi takođe od toga da li žive sa muškarcima ili ne, kao i od toga da li je dete muško ili žensko:

■ ukoliko Amazonke začinju na neki čudotvoran način, rađaju samo devojčice koje odgajaju kao ratnice učeći ih svim veštinama koje su im neophodne. Dečaci se ne rađaju, s obzirom na to da nisu potrebni. Po Adamu Bremenskom (piše da žene začinju sa čudovistima), muško dete će biti psoglavo i umreće odmah po porađaju, a žensko dete će biti prelepo.
■ ako žene imaju određeno vreme sastajanja sa muškarcima radi začinjanja, dečake koji se rode uglavnom šalju očevima, a devojčice zadržavaju, ili i jedne i druge vaspitavaju očevi, a zatim devojčice dovode Amazonkama. Međutim, ovi slučajevi su prisutni samo ako su muževi iz susednog plemena, uvek isti i stalni, ali ako začinju sa slučajnim prolaznicima ili muškarcima različitih plemena, one mušku decu ubijaju pri rođenju.

Amazonke koje u državi imaju muškarce, bilo robove bilo muževe, mušku decu vaspitavaju da budu pokorni, a čest je slučaj da ih sakate (ruke ili noge), da bi im onemogućile kasnije pobune protiv organizacije države. Ukoliko one same rade sve poslove i muškarci im trebaju samo radi oplodnje, vrši se žrebanje ili biranje jednog (ili više dečaka) koji će nastaviti vrstu, a ostale ubijaju (bacaju zverima, dave i slično) odmah po rođenju. Devojčice su po svim pričama, od malena vaspitavane da se bore, učene raznim ratnim veštinama: pre svega jahanju, rukovanju oružjem, veslanju itd. Oko reke Termodont, i na Kavkazu pa i u Libiji devojčicama se vrelim gvožđem sasušivala desna dojka, radi lakšeg rukovanja lukom i strelom. Pseudo-Kalisten piše da devojčice do sedme godine provode vreme sa očevima koji žive na obali. Oni ih vaspitavaju, a kada završe sedmu godinu čalju Amazonkama na ostrvo. Život devojčica bio je surov – morale su da trpe teškoće ratovanja i nisu smele odrastati u sredini u kojoj bi se navikle na raskoš i lak život. Njihova glavna uloga je bila uloga ratnice i tako su živele.
Susedi, koji su najčešće bili plemena ili slabo organizovane države (sa izuzetkom Grka) su ih uglavnom mrzeli i plašili su ih se. Uvek su bili u sukobima i ratovali su, tako da je postojao strahopoštovalački odnos. Dominikanac Dos Santos kaže da su ih susedi voleli, divili im se i bila im je čast da se bore sa njima.

MIŠLJENJE PISACA

Većina pisaca se nije izjasnila o mitu o Amazonkama, već su to navodili kao pričanje nekog drugog, ili bi se ogradili navodivši to kao legendu.

■ Palefat (III vek pre nove ere) ne veruje da su amozonke bile žene jer ni ‘danas’ toga nema.
■ Strabon (68. godina pre nove ere – 20. godina nove ere) o kavkaskim Amazonkama piše: ‘Ko može poverovati da se vojske ili grad ili čitav narod sastoji samo od žena bez muškaraca.’
■ Flavije Arijan (96. – 180. godina nove ere) ne sumnja u njihovo postojanje ali tvrdi da su morale izumreti pre Aleksandra Makedonskog.
■ Al-Kazvinije (1203. – 1283. nove ere) piše da nema sumnje da postoji grad žena.
■ Adam Oleari (1603. – 1671. nove ere) piše da, iako se priće o Amazonkama prepliću sa basnama, ne treba ih odbacivati, jer u njima ima zrno istine.
■ Filipo-Salvatore Djili (XVIII vek) misli da i ‘danas’ postoje.

Poslednje, ko zna koje po redu, ‘otkrivanje’ prapostojbine žena-ratnika, svetski su mediji zabeležili sredinom januara 1976. godine, kada je poznati italijanski arheolog Gvido Boldrini, naučnik koji je svoj život posvetio proučavanju podataka o postojanju mitoloških Amazonki, sazvao konferenciju za novinare i javnosti obznanio svoja poslednja otkrića: – Posle dugotrajnih i napornih traganja, uspeli smo da pronađemo veliki broj keramičkih posuda, vrčeva i pladnjeva, što odražava način života legendarnih žena-ratnica. Otkopavanja koja smo na teritoriju Brazila obavili moje kolege i ja, svedoče da je pleme Amazonki, žena-ratnika, uistinu postojalo!
Gvido Boldrini u svetu istraživača nije nepoznat. Pune je dve decenije, sa svojim saradnicima, strpljivo proučavao biljni i životinjski svet Amazonije; pešice i raznim sredstvima prevoza prevalio je desetine hiljada kilometara; boravio je među brojnim divljim amazonskim plemenima i kopao na mnogim mestima za koje je pretpostavljao da su pod površinom tla sačuvali kakve-takve ostatke bitnih naselja legendarnih Amazonki. Pa ipak, njegovo otkriće u Brazilu, nije do kraja potvrdilo autentičnost drevne sage koja je još uvek omiljena tema brojnih avanturista i istraživača.

VIZIJA UMETNIKA

Prvi španski misionari koji su se spustili u zeleni pakao Amazonije, beležili su dramatične susrete sa hrabrim ženama ratnicima. Mit o divljim i opasnim ženama-ratnicima datira, kako je poznato, iz najstarijih vremena ljudske istorije. Susrećemo ih još kod Homera, potom kod grčkog istoričara i moraliste Plutarha (oko 50 – 125 n.e.), Pausanija i u gotovo svim ‘aleksandridama’, pričama koje govore o ratnim pohodima i uspesima grčkog osvajača Aleksandra Velikog (356-323 pr.n.e.).
Čak ni on, kažu predanja, nije mogao ostati posteđen okršaja s tim navodnim ratobornim, beskompromisnim ratnicima koje su se borile hrabro i do poslednjeg daha, te paranoično mrzile muškarce i, neretko, bezobzirno ubijale čak i vlastite sinove!
Konačno, ova uzbudljiva saga očigledno je doprinela da i najmoćnija reka na svetu, Amazon, dobije svoje ime!