U međuvremenu, pronađen je čitav niz novih radioaktivnih elemenata, od kojih ćemo navesti nekoliko, sa njihovim vremenima poluraspada u godinama i sekundarnim neradioaktivnim elementima koji nastaju njihovim raspadom:

■ uran 235 prelazi u olovo 206 za 713 miliona godina
■ torijum 232 prelazi u olovo 207 za 14.1 milijardu godina
■ rubidijum 87 prelazi u stroncijum 87 za 47 milijardi godina
■ ugljenik 14 prelazi u azot 14 za 5730 godina.

Kao što se vidi, sve su ovo različita vremena, i svako od njih se može po volji uzeti za određivanje starosti Zemlje. Naime, niko ne može da kaže kada je, kako i u kojoj razmeri nastao proces raspadanja nekog elementa.
Prema američkom istraživaču Hansu Petersonu, svake godine na Zemlju padne u proseku oko 14 miliona tona kosmičke prašine. To je prašina koja ima sadržaj nikla od 2.08 do 2.80 procenata. Prema najnovijim satelitskim merenjima, ta količina bi mogla iznositi čak 36.5 miliona tona godišnje! Ako ostanemo kod Hansa Petersona i njegove manje cifre, opet bi na našu Zemlju, ako je stara 4.5 milijardi godina, do sada palo 63 triliona tona meteorske prašine sa sadržajem nikla od 2.5 odsto.
To bi, dalje, značilo da bi svaki kvadratni metar Zemlje morao biti prekriven slojem debljine 55 metara. Međutim, ne samo na Zemlji, već i na Mesecu, koji nema ni vode ni atmosfera, meteorske prašine ima u vrlo malim količinama. Ako uzmemo da se ta prašina izmešala sa Zemljinom korom, ipak bi nikl iz meteorske prašine morao negde da bude, a to je količina od 1600 biliona tona – što bi značilo da je sav nikl na Zemlji meteorskom porekla.
Naučnik Henri Moris kaže: ‘Svake godine reke unesu u okean 375 miliona tona nikla. Ako pretpostavimo da su sav nikl u okeanu donele reke, onda bi se to ostvarilo za 10.000 godina, što ne ukazuje na Zemlju kao staru planetu’. Znači li to da su ljudi živeli u isto vreme kad i dinosaurusi. Ako se ovome doda tajanstveno kamenje iz Ike, pronađeno na Andima, gde su ljudi prikazani u društvu dinosaurusa, onda ovo tera na dublje razmišljanje.
Reke svake godine unose u more oko 27.5 milijardi tona materijala. Od te količine oko 15 odsto je u rastvorenom obliku – što je 4 milijarde tona godišnje. Za 4.5 milijarde godina, morska voda bi morala pokazivati znake zasićenosti nekim od elemenata – što nije slučaj. Dalje, debljina sedimentnog pokrivača na dnu okeana morala bi da odgovara njegovoj starosti. Međutim, slojevi na morskom dnu su neverovatno tanki. Geolog Stjuart Nivins kaže da bi maksimalna starost okeana, ako se poveže sa godišnjim porastom nanosa iz reka od 27.5 miliona tona i sadašnjom debljinom sedimenata, mogla biti oko 30 miliona godina. Uz to, starost se znatno umanjuje ako se isključe sedimenti podvodnih vulkanskih erupcija.